Родом из села Светог Власија код Јањине (у Епиру); јеромонах при једној цркви у околини Цариграда. Видећи и чувши за страдање св. Константина Руса, свештеника, сваки дан се молио Богу да га удостоји мучеништва. И једнога дана он стаде јавно говорити Турцима о истинитости хришћанске вере, о оваплоћењу Господа Христа, и о осталим истинама домостроја спасења, и изобличавати заблуде ислама. Због тога га Турци ставише на муке, па му најзад главу одсекоше пред Јениџамијом у Цариграду, 1743 године 8 јула. А наредне ноћи небеска светлост сијаше над светим телом убијеног преподобномученика.
Подвизавао се у седамнаестом веку у Вологодској губернији, и тако угодио Господу да свете мошти његове почивају нетљене и точе диван миомир у Вјерјужској Ваведењској цркви, Вељскога округа.
Рођен у Јерусалиму од оца хришћанина и мајке незнабошке. Најпре му беше име Неаније. По смрти очевој мајка васпита сина потпуно у духу римског идолопоклонства. Кад одрасте Неаније, виде га једном цар Диоклецијан и одмах га толико заволи, да га узе у свој двор на војничку службу. Када овај злочестиви цар поче гонити хришћане, он одреди Неанија да с једним одредом војске иде у Александрију и затре тамо хришћане. Но на том путу деси се Неанију нешто слично као негда и Савлу. У трећи час ноћи би јак земљотрес и утом јави му се Господ, и чу се глас: „Неаније, куда идеш, и на кога устајеш?” У великом страху упита Неаније: „Ко си ти, Господе? Не могу да те познам”. Утом се показа у ваздуху пресветао крст, као од кристала, и од крста дође глас: „Ја сам Исус, распети Син Божји”. И још му Господ рече: „Овим знамењем које си видео, побеђуј непријатеље своје, и мир мој биће с тобом”. Тај доживљај потпуно је обрнуо и променио живот војводе Неанија. Он даде направити онакав крст какав је видео, и место да пође против хришћана, он крете с војском против Агарјана, који удараху на Јерусалим. Као победилац он уђе у Јерусалим и објави мајци да је он хришћанин. Изведен пред судију, он скиде са себе појас војводски и мач, и баци пред судију, показавши тиме, да је он само војник Христа Цара. После великих мучења бачен у тамницу, где му се јави опет Господ Христос, који га и крсти и надеде му име Прокопије. Једног дана дођоше му на тамнички прозор дванаест жена и рекоше: „И ми смо слушкиње Христове”. Оптужене за ово оне беху бачене у исту тамницу, где их свети Прокопије учаше вери Христовој а нарочито томе како ће примити венац мученички. Зато се у чину венчања брачних помиње свети Прокопије, поред боговенчаног цара Константина и Јелене. Тих дванаест жена бише по том страшно мучене. Гледајући њихове муке и храброст мајка Прокопијева, такође, поверова у Христа, те свих тринаест буду погубљене. Када свети Прокопије би изведен на губилиште, он диже руке према истоку и помоли се Богу за све бедне и невољне, сироте и удове, а нарочито за Цркву свету, да узрасте и распростре се и да Православље сија до скончања времена. И би му с неба јављено да је услишана молитва његова, после чега он радосно простре главу своју под мач, и оде Господу своме у вечну радост. Чесно пострада свети Прокопије у Кесарији Палестинској и увенча се венцем бесмртне славе 8. јула 303. године.
Устјужски чудотворац, † 1303. Пореклом Варјаг а занимањем трговац. Дошавши у Новгород трговачким послом, он се удиви красоти Православља и прими веру православну. Пожели да буде савршен хришћанин, због чега раздаде сиромасима све своје имање, и поче се вежбати у свима осталим врлинама. Правио се луд, да га људи не би хвалили, но прозирао у срца и судбине људи као и у природне догађаје, који су се потом заиста и догодили. Својом плачном молитвом пред иконом Пресвете Богородице одвратио ужасну тучу од града Устјуга и тако привео грешни град к покајању. Тело му је нађено на улици мртво и снегом покривено. Над чудотворним моштима сазидан храм.
У време христоборних царева Диоклецијана и зета његова Максимијана живљаху у Анадолији две побожне старе душе, Доротеј и Јевсевија. Они беху побожни хришћани, беху богати али и бездетни. Непрестаном молитвом они испросише од Бога једно чедо, ову свету Недељу. Од детињства Недеља себе посвети Богу уздржавајући се од свега што раскалашна деца чине. Када одрасте, красна телом и душом, навалише многи просци, но она их све одби говорећи, да је она себе обручила Христу Господу, и да ништа не жели до само да умре као девојка. Један од тих одбијених просаца оптужи и Недељу и њене родитеље цару Диоклецијану као хришћане. Цар нареди те мучаху родитеље Недељине, и после мука протера их у град Мелитину, где у мукама за Христа скончаше. Свету Недељу пак пошље Диоклецијан Максимијану на суд. Како Недеља пред Максимијаном потврди своју веру у Христа, нареди овај те је положише по земљи и шибаху воловским жилама. Потом предаде је цар војводама, најпре Илариону а после смрти овога Аполонију. Ови је мучаху зверски на све могуће начине, но све беше узалуд. Када света Недеља лежаше у тамници сва у ранама, јави јој се Христос Господ, исцели је и рече јој: „Не бој се, Недељо, мука, благодат је моја с тобом”. И заиста благодат Христова спасе ову мученицу и од огња и од зверова, где судије безбожне мишљаху, да ће она срести сигурно смрт. Видећи чудесно спасење Недеље од толике смрти многи незнабошци повероваше у Христа. Но сви беху посечени. Рече света Недеља Аполонију: „Ни на који начин не можеш ме одвратити од вере моје. Бациш ли ме у огањ, имам пример Три Отрока; бациш ли ме пред зверове, имам пример Данила; бациш ли ме у море, имам пример Јоне пророка, предаш ли ме мачу, сетићу се Чеснога Претече. За мене је живот - за Христа умрети”. Тада нареди Аполоније, да је мачем посеку. Недеља клече на колена и уздиже руке к небу па се помоли Богу, да Бог помилује и спасе све оне, који буду спомен њен славили, и да упокоји њену душу заједно са душом њених родитеља. Свршивши молитву, она предаде душу своју Богу пре него што се мач спусти на њену главу. Чесно пострада и пресели се у вечну радост 289. године у Никомидији.
Овај Тома беше најпре војвода, прослављен храброшћу и богатством. Беше телом врло крупан, и задаваше страх непријатељима својим. Но кад заволи Христа више од света и свега у свету, он остави све и повуче се у пустињу, где се замонаши и преда подвигу. Свети Илија пророк јави му се и одведе га на гору звану Малеа, до Свете Горе. Ту он живљаше један и усамљен, само с Богом, у даноноћној молитви. Мада се он кријаше од света, не може се укрити. Сазнавши за светост његовог живота, почеше људи к њему долазити и доводити своје болеснике. И свети Тома лечаше људе од сваке болести и сваке невоље. А када се представи Богу (у V веку) његове мошти продужише помагати свима који с вером њима припадаху.