Свети новомученик Мануил Крићанин
СВЕТИ мученик Мануил беше из Сфакије са Крита. Још као младића Турци га заробише приликом једне побуне у Сфакији. Видећи у Мануилу честитог и вредног младића, они га насилу потурчише и по обичају свом обрезаше. Али побожни Мануил нађе начина и побеже одатле на острво Микон. Тамо исповеди пред свештеником? свој грех, би миропомазан, и тако опет постаде хришћанин. Потом се он ожени, и у браку имађаше петоро деце. Међутим једном га неки пакосни човек проказа једном аги како је он био муслиман па се понова вратио хришћанској вери. Ага стаде претити Мануилу: или да поново прими муслиманску веру или ће га избити на мртво. Мануил, окрепљен с неба божанском силом, ни најмање се не уплаши агине претње, већ му мирно одговори; Хришћанин сам се родио, хришћанин сам, и хришћанин хоћу да умрем. - Ага се на то страховито разјари и стави Мануила на жестоке муке. И тако га мучаше много дана. После тога ага предаде светог мученика паши. Паша га узе на истјазавање, па и он захтеваше од мученика да се врати турској вери. Блажени мученик му одговори да је по рођењу хришћанин, а да су га Турци још као малог насилу потурчили. А сада, настави мученик, сада сам хришћанин, и хоћу да останем хришћанин. Тада паша нареди да мученику отсеку главу. Мученик подиже и руке и очи к небу и узвикну: Хвала Ти, Боже! - Онда клече, сави главу, са великом радошћу очекујући смрт. Џелат стаде ударати по врату блаженог мученика, али му никако не могаше отсећи главу. Онда дохвати светог мученика, обори га на земљу, и закла га као овцу, праву овцу Христову. Сутрадан, паша чувши да се хришћани радују јуначкој и блаженој смрти мученика Мануила, нареди да се о тело мучениково веже тежак камен, па тело баци у море. То би учињено уз радоено халакање Турака. А душа светог мученика узиће на небо, и предстаде Господу Христу, и доби од Њега неувенљиви венац мучеништва, и сада са осталим светим Мученицима на небу непрестано слави Оца и Сина и Светога Духа, једног у Тројици Бога, коме приличи слава, част и поклоњење кроза све векове. Амин.
Свети прподобни Никандар Готоденски
КРАЈЕМ шеснаестог века он је основао у Новгородској губернији, у срезу Боровицком, крај језера Городног манастир, у коме је и био први настојатељ, дајући својим подвижништвом узвишени пример братији. Преставио се преподобни 1603. године. Свете мошти његове почивају у Никандровској пустињи.
Свети преподобни Бенедикт
Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје”. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незна- лац”. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушта- ше са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкр- саваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све мона- хе, посаветова их и предаде дух свој Госпо- ду, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.
Свети Евсхимон, епископ лампсакијски
У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).
Свети Теогност, митрополит кијевски
Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом”. Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадест пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.
Свети Никифор, патријарх цариградски
Управљаше, мудро и ревносно, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона, он се успротиви цару, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград, и беху положене прво у цркву свете Софије, из које је за живота и изгнан био, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта, и опет 13. марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу.
Света мученица Христина Персијанка
За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.
-204x300.jpg)
Свети свештеномученик Публије (Пуплије)
Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.
Свети мученик Александар
Свети Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају. Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни, за време цара Максимијана Галерија.
Свети мученици Африкан, Пуплије и Терентије
ПОСТРАДАЛИ за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.