По откривењу Божјем његове свете мошти бише ускоро по потопљењу у Црно Море извађене из мора близу Синопе, и пренесене у Амасију.
Овај преподобни беше црквени песник и писац канона. Био је студитски монах и ученик светог Теодора Студита (759-826. г.). По смрти свог учитеља он постаде игуман Студитског манастира. Подвижник високих врлина; много је пострадао због молитвеног поштовања светих икона. Умро је у прогонству као исповедник вере, али непознато где. Писао је каноне Божјој Матери и многим Светитељима.
Родом из Попова Села у Херцеговини, од родитеља простих, но благочестивих. Од малена беше испуњен љубављу према Цркви Божјој, а када поодрасте, оде у требињски манастир Успенија Богородице и прими монашки чин. Као монах убрзо се прочу због свог озбиљног и ретког подвижничког живота. Јер налагаше на себе подвиг за подвигом, све тежи од тежега. Доцније би изабран и посвећен за епископа захумског и скендеријског, мимо своје воље. Као архијереј најпре становаше у манастиру Тврдошу, и одатле као пастир добри утврђиваше стадо своје у вери православној чувајући га од свирепства турског и лукавства латинског. А када би и сувише притешњен непријатељима, и када Тврдош би разорен од Турака, пресели се Василије у Острог, где се тврдо подвизаваше ограђујући стадо своје беспрестаним и топлим молитвама својим. Представи се мирно Господу, у XVI веку, оставивши своје целе и целебне мошти, неиструлеле и чудотворне до дана данашњега. Чудеса на гробу светог Василија су безбројна. К његовим моштима притичу и хришћани и муслимани, и налазе исцељења у најтежим болестима и мукама својим. Велики народни сабор у Острогу бива сваке године о Тројицама.
Ових девет храбрих мученика, љубављу Христовом загрејани, не хтеше принети жртве идолима нити се одрећи Христа Господа, због чега бену љуто мучени и најзад мачем посечени. У време цара Константина сазида се храм у Кизику у част ових мученика, где се њихове неиструлеле мошти положише. Безбројна исцељења догодише се над моштима њиховим. Имена су њихова Теогоније, Руф, Антипатер, Теостих, Артем, Магн, Теодот, Тавмасије и Филимон. Сви они презреше све времено ради вечног и трулежно ради нетрулежног. Зато их Господ уведе у вечне обитељи Своје и увенча их венцима славе непролазне. Чесно пострадаше и прославише се у III веку.
Од младости предаде се Мемнон посту и молитви и толико себе очисти да постаде обиталиште Духа Светога. Исцељиваше неисцељиве болеснике и чињаше многа друга чудеса. Јављаше се на морским бурама и спасаваше бродове од пропасти. Упокоји се мирно у Господу у II веку и пресели се у небеске дворе Господње.
Дечка Станка, који чуваше овце у никшићком крају Црне Горе, убише Турци код оваца за веру хришћанску 15. септембра 1712. године. Његове свете и нетљене мошти - две посвећене дечје ручице, почивају у Горњем манастиру Острогу у црквици Часног Крста, где се подвизавао Свети Василије Острошки. О мученичкој кончини Станковој постоји запис у Горњем Острогу (у кивотићу где му почивају свете и нетљене руке).
Овај свети отац наш Јован роди се у Цариграду половином дванаестог века, у време цара Манојла I Комнена (1143-1180 г.). Благородни и богати родитељи његови Константин Калоктенис и Марија, не имајући деце, измолише га од Пресвете Богородице, обећавајући Јој да ће дете посветити Цркви Божјој. Пошто им се роди овај блажени Јован, они га крстише, а кад поодрасте дадоше га у школу. И он изучи школу на најбољи начин...
Пострадали у Каријском граду Афродисији. У време Диоклецијана (284-305 г.) њихови суграђани их ради њихове вере у Христа много мучили и на крају камењем затрпали за Христа Богочовека.
Разбојници које свети апостоли Јасон и Сосипатар затекоше у тамници, обратише их у веру Христову. Због тога сви бише бачени у казан вреле смоле, где и скончаше.
Ови свети мученици беху са острва Керкире (= Крфа). Приведени Христовој вери од светих апостола Јасона и Сосипатра, који тамо проповедаху, ови мученици храбро исповедише Христа. Због тога бише много бијени и мучени од тамошњег цара Керкилина, али се Христа не одрекоше. Најзад скончаше у огњу сажежени.