Место и порекло рођења преподобног Силвестра не зна се добро. Само се зна да је монашки постриг добио од преподобног Сергија Радонешког, и да се спочетка подвизавао у његовом манастиру. Са благословом знаменитог Радонешког подвижника Силвестар је, жељан усамљености, отпутовао на далеки североисток и зауставио се на обалама реке Обноре. У то време тамо беху непролазне шуме, и у близини не беше никаквих насеља. Начинивши себи убогу тесну келију, преподобни Силвестар се стаде подвизавати у најпотпунијем усамљеништву, подносећи свакорвсне невоље, сав предан непрекидној молитви и бдењу.
Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.
Ова четворица беху војнички другови светог Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса светог Ђорђа, ови дивни војници посташе хришћани, због чега беху посечени.
Када судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима, а тако исто и брата мученикова Папијана који беше отпао од Христа због страха од мучења, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „Тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!” Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово око 228. године.
Свети Тома је иноковао у једном манастиру у Келесирији. Послом манастирским одлазио је у Антиохију, јер је тамо било манастирско имање, а и набављао је потребне ствари за манастир. Кад год је долазио у град, Тома се правио луд Христа ради. Неки Анастасије не хте му дати тражену милостињу за манастир него му удари шамар. Присутни људи стадоше с гневом негодовати на Анастасија што ошамари старца. А блажени Тома пророчки им рече: Отсад нити ћу ја што примити од Анастасија, нити ће ми Анастасије моћи што дати...
Дивни младић Лука, кројач по занату, пострада за Христа 1564., а Никола 1776. године.
Његово крштено име је Симеон. Постао је јенопољски протопоп. Крајем 1656. године изабран је за митрополита ердељског са седиштем у Ђули. Замонашио се и добио монашко име Сава. Са писмом пољског краља Јована Казимира одлази код руског цара Алексеја, који га прими 31. маја 1668. године. Неколико дана касније 3. јуна поднео је званичну представку руском двору у којој износи политичке прилике у источној Европи и исказује жељу српског народа за чвршће везивање за православну Русију. У то време у Москви су боравили патријарси антиохијски и александријски, који су на позив руског цара дошли да разреше сукоб између цара Алексеја и патријарха Никона. Поред Турака Сави су велике муке задавали и калвинисти. Упокојио се 1681. године. Подједнаку бригу је водио о православним Србима, Грцима, Русинима и Власима. Савин рођени брат је Ђорђе Бранковић (1645-1711), племић из Ердеља, историчар и дипломата. Тамновао је у аустријским затворима од 1689. до смрти 1711. године. У затвору је завршио свој велики историјски спис Славеносербске хронике у пет књига.
Свети Дука беше родом са острва Митилене (у Јегејском мору). Беше млад, врло леп, целомудрен, и непријатељ телесних наслада. Пошто беше одличан кројач, многе аге и велможе позиваху Дуку да им шије одело. Због тога он одлажаше у многе великашке куће. Но догоди се да се у њега заљуби једна велика госпођа, високог порекла и достојанства...
Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена...