Из Тракије. Светско му име беше Атанасије. Служећи у Турака, Турци га насилно потурче у Смирни. Као покајник замонашен у Светој Гори, у манастиру Есфигмену. Мучен савешћу он пожели да крвљу својом опере свој грех. Оде у Смирну где Турцима покаже крст и икону Васкрсења Христова. Посечен 19. априла 1819. године у деветнаестој години својој. По смрти јавио се жив духовнику своме Герману.
Подвизавао се у Светој Гори и био кратко време игуман Филотејског манастира. Утврђивао хришћане у вери у многим странама балканским, и прославио се чудотворством. Ходио је бос, због чега је и прозват Боси. Преставио се у Цариграду.
Преподобни отац наш Георгије, Христов исповедник, живљаше у доба иконоборства. Заволевши Христа још у младости својој, он се замонаши. И због великог труда свог и црквених подвига он постаде обиталиште и дом Светога Духа. Зато би постављен за епископа Антиохије Писидијске.[2] И поверено му стадо он је добро пасао. А када се по дејству ђавола рашири иконоборска јерес, и на царски писмени позив слегоше се у Цариград сви епископи, дође тада и овај светитељ, и јуначки стајаше за правоверје. И говораше цару, да он треба да се покорава саборним црквеним предањима светих Отаца, тих наставника Православља, и да подражава веру њихову, а не да пристаје у науке туђе и различне (Јевр. 13, 9). А када га примораваху да се одрекне поштовања светих икона, он одлучно одби. Зато би збачен са епископског престола и послат на заточење. Остатак живота свог проведе у заточењу, злостављан и мучен. И тако отиде ка Господу, да од Њега прими венац исповедништва.
Велики отац наш, блажени Никифор, би рођен у Цариграду. Његови родитељи, Андрија и Теодора, беху људи угледни и веома богати. Они научише сина свога страху Божјем. После смрти њихове Никифор, свестан таштине света, осети у себи жељу да посвети себе на службу Богу. Стога све своје наслеђе раздаде сиромасима, па се из Цариграда удаљи у Халкидон...
Свештеномученик Христов Пафнутије Јерусалимљанин претрпе многа страдања од мача, од зверова и огња. Свете мошти његове точиле миро и чудеса.
Света блажена Матрона (Матрона Димитријевна Никонова) рођена је 1881. године у селу Себино (Туљска губернија), на двадесетак километара од чувеног Куликовог поља. Њени родитељи, Димитрије и Наталија, били су веома побожни, вредни и поштени људи. У сиромашној сеоској породици било је већ троје деце (Иван, Михаило и Марија) тако да је четврто дете представљало велики терет. Зато су родитељи размишљали да је по рођењу дају у сиротиште добротвора кнеза Голицина. Али мајка мале Матроне усни чудан сан: бела птица са људским ликом, затворених очију спусти јој се на руку. Богобојажљива жена прими то као небеско знамење и реши да дете остане у породици. Дете је рођено слепо. На крштењу је добило име Матрона у част преподобне Матроне Цариградске, подвижнице која је живела у петом веку.
Просветитељ дивљег племена Корела, на обали Белога мора. Одгајивши код новообраћених љубав према подвижништву, преподобни основа на Корелској обали Николајевски манастир. Но тај манастир убрзо порушише Норвежани. Преподобни Јевтимије подиже тада нови манастир. И престави се преподобни 1435. године. Свете мошти његове, прослављене чудесима, бише откривене 1647. године, и почивају у његовој обитељи.
Блажени Јован бејаше веома мудар и ревностан хришћанин. Једнога дана он се с агарјанима препираше о вери. Мудар и речит, он изазва завист код агарјана, и они га дохватише и одведоше пред судију, и лажно га оптужише и сведочише како је тобож ружио веру њихову. Судија стаде захтевати од блаженог Јована да се одрекне Христа, па ће га пустити на слободу. На то мученик одговори веома слободно: Не дао Бог да се икада одречем Господа мог Исуса Христа, макар ми хиљаде смрти приредили!
Преподобни Јован, ученик светог Григорија Декаполита. У време иконоборне јереси цар Лав Јерменин стави овога Јована на муке заједно са његовим учитељем Григоријем и са светим Јосифом Песмописцем. Када Григорије сконча свој земаљски живот, Јован постаде игуман манастира Декаполитовог у Цариграду. Поставши игуман, он удвостручи свој подвиг ради Царства Божјег. Скончао мирно око 820. године. А по смрти сахрани га свети Јосиф часно близу гроба светог Григорија.
Родом из Јањине, негдашње престонице цара Пира. Када његови сиромашни родитељи помреше, тада се млади Јован пресели у Цариград и тамо продужи свој занат (јер занатлија беше). Не много пре тога Турци беху освојили Цариград, и многи од хришћана из страха беху се одрекли Христа и примили Мухамедову веру. Свети Јован имаше своју радњу баш међу оваквим потурицама. Уколико млади Јован више гораше љубављу према Христу Господу, утолико се јаче испољаваше као хришћанин пред овим издајницима Христа. И поче се с њима препирати о вери, па најзад и укоревати због издаје Христа. Тада га они одвукоше пред суд и лажно оптужише као, тобож, да је он био раније примио Ислам, па се сад поново вратио у Хришћанство. Пошто би мучен и тучен штаповима и гвозденим шипкама, вргоше га у тамницу. Други дан - беше дан Васкрса Христова - поново га поведоше на истјазање, а Јован изађе радосно певајући: „Христос воскресе из мртвих!” Мучитељима својим он храбро рече: „Чините што хоћете, да бисте ме што пре послали из овог кратковременог живота у живот вечни: роб сам Христов, Христу следујем, за Христа умирем, да бих с Њим живео!” После тога Јован би везан у синџире и доведен на спалиште. Видећи огањ велики, спремљен за њега, Јован сам потрча и скочи у пламен. А мучитељи његови смотривши како он воли смрт у огњу, извукоше га из огња и осудише на посечење мачем. Када му одсекоше главу, бацише и главу и тело у огањ. Доцније хришћани разгрнуше пепео и сабраше неке остатке његових чесних и чудотворних моштију, и сахранише у Великој Цркви у Цариграду. Тако сконча смрћу мученичком и прими славни мученички венац свети Јован Јањински 18. априла 1526. године.