Велелепни храм и манастир Христа Пантократора (= Сведржитеља) би основан и освећен у Цариграду од свете царице Ирине (у монаштву преподобне Ксеније - види под 13 августом) и супруга јој цара Јована Комнена (1118-1143 године).
Велико гоњење хришћана беше за време цара Декија. Сам цар дође у Ефес, и ту приреди хучно и бучно празновање у част мртвих идола, али и грозан покољ хришћана. Седам младића, војника, уздржаше се од скверног жртвоприношења, и усрдно се мољаху Богу јединоме да спасе род хришћански. Они беху синови најугледнијих старешина ефеских, и њихова имена беху: Максимилијан Јамвлих, Мартинијан, Јован, Дионисије, Екзакустодијан и Антонин. Када и они беху оптужени код цара, они се склонише на једно брдо иза Ефеса, звано Охлон, и ту се скрише у некој пећини. Кад то цар сазна, нареди, да се пећина зазида. Бог пак по далекосежном промислу Своме пусти на младиће један чудноват и дуготрајан сан. Царски дворјани, Теодор и Руфин, потајни хришћани, дадоше узидати и један ковчежић од бакра са оловним плочама, на којима беху исписана имена ових младића и њихова мученичка смрт у време цара Декија. Прошло је од тада преко двесто година. У време цара Теодосија Млађег (408-450) наста велики спор око васкрсења мртвих. Јер беху неки што посумњаше у васкрсење. И цар Теодосије беше у великој жалости због тога спора међу верним; и мољаше се Богу цар, да би Бог неким начином објавио истину људима. У то време буре у цркви, чобани неког Адолија, који поседоваше брдо Охлон, почеше правити торове за овце, и узимаху камен по камен од оне пећине. Тада се отроци пробудише од сна, млади и здрави какви су и заспали. И то се чудо разгласи на све стране, те и сам Теодосије дође са великом свитом и с умиљењем разговараше с младићима. После недељу дана они поново заснуше сном мртвим, да чекају опште васкрсење. Цар хтеде да положи тела њихова у златне ковчеге, али му се они на сну јавише и рекоше му, да их остави на земљи како су били и полегали.
Исакије се празнује још једанпут посебно (в. 30. мај). Свети Далмат беше најпре официр при цару Теодосију Великом, и цар га држаше у великој части. Но када се у њему пробуди дух, он презре све светско, напусти свој чин, узе свога јединца сина Фауста, и с њим оде у предграђе Цариграда, у обитељ светог Исакија, где се обојица постригоше у иноке. Беше Далмат сав предан богоугодном животу, чему се радоваше старац Исакије. И када се Исакије приближи часу смртном, он постави Далмата за игумана место себе. Доцније се та обитељ по Далмату назвала далматска. Далмат се предаваше посту понекад и до четрдесет дана. И постом победи невидљиву силу демонску. Участвовао на III васељенском сабору, и борио се против јереси Несторијеве. Угодивши Богу представио се мирно у V веку. Син његов Фауст подржаваше оца у свему, и после богоугодног живота сконча мирно у тој обитељи далматској.
Монах из лавре Фаранске. Врло учен у Светом Писму. Толико је ценио дела светог Атанасија Великог, да је говорио ученику своме: „Када чујеш какву реч из књига светог Атанасија, ако немаш хартије, на рубини је запиши”. Под старост дође у Антиохију патријарху Григорију († 584), и ту сконча свој живот. Патријарх нареди, да се тело Козмино сахрани у манастиру Патријаршије. Један човек често долажаше на гроб Козмин, и чествујући светитеља мољаше се ту Богу. Упитан зашто то чини, он објави да је дванаест година лежао узет, и да га је свети Козма исцелио.
Рођен у Риму 1086. године од родитеља благочестивих и имућних. У то време одвоји се црква Римска од цркве Источне, и сви који осташе верни цркви Источној беху гоњени од клира Римског. Међу гоњенима беше и Антоније. Он раздаде све наслеђено имање, и замонаши се. На једној стени у мору, стојећи подвизаваше се четрнаест месеци. Стена се, међутим, одвоји од свог основа и неким чудним промислом доплови водом до Новгорода. У Новгороду прими га архијереј Никита љубазно и поможе му подићи цркву Пресвете Богородице, где после би манастир. Поживе Антоније дуго као игуман тога манастира, и пројавив велику благодатну силу кроз чудеса многа, сконча мирно 1146. године и пресели се у дворе Господње.
Мати светих апостола Јакова и Јована, жена Заведејева, а кћи Јосифа, обручника Пресвете Богородице. Служила Господу за време Његовог земаљског живота и удостојила се бити међу првовесницима васкрсења Његовог.
Родом Персијанац; обратио се Христу у Грузији за царовања Вахтанта (446-499), који га и учинио једним од својих првих војсковођа. У рату између Грузина и Персијанаца он би заробљен од Персијанаца, и ови га за одступништво од многобожачке вере распну на крст у Карталинији, 454 године. Свете мошти његове почивају у саборној цркви града Никозе, у Горњој Каралинији.
У време цара Теофила, христомрзца и иконоборца, живљаше ова света Теоклита, рођена у месту Оптимату, од родитеља Константина и Анастасије. Од ране младости васпитана у побожности, она будно мотраше на себе. Када одрасте, родитељи је силом удадоше за човека по имену Захарија, који јој по добром расположењу беше сличан. Као удата, ова блажена Теоклита чињаше многе и неизмерне милостиње, много се бављаше читањем и изучавањем Светога Писма. Али она не само читаше Свето Писмо него и на делу испуњаваше оно што читаше, упражњавајући свако добро и врлину...
Ова двојица светитеља беху архиепископи града Ефеса. Старији Јован беше најпре монах па архиепископ, а после неког времена био архиепископ овај свети Јован нови, тј. млађи.
Игуман манастира Пателарејског, достојно свог имена удостојио се благодати Божје.