Свети преподобни Бенедикт
Рођен у Нурсијској области у Италији 480. године, од родитеља богатих и знаменитих. У школи се не задржа дуго, јер сам увиде да због књижног учења може изгубити „велики разум душе своје”. И изиђе из школе „ненаучен мудрац и разуман незна- лац”. Побегне у неки манастир где га инок Роман замонаши, после чега повуче се у једну врлетну гору где у пећини оста преко три године на великом труду око своје душе. Роман му доношаше хлеба и спушта- ше са врлетне стене на канапу до пред пећину. Кад се прочу по околини, он, да би избегао славу од људи, удаљи се из те пећине. Беше према себи врло суров. Једном кад га нечисти бес телесне похоти спопаде, он се скиде наг и ваљаше по коприви и трњу, док не одстрани од себе и сваку помисао о жени. Обдари га Бог многим даровима духовним: прозираше, исцељиваше, изгоњаше зле духове, васкр- саваше мртве, јављаше се другима и на јави и на даљини у сну. Једанпут прозре, да му је наслужена чаша вина с отровом. Он прекрсти чашу, и чаша прште. Основао дванаест манастира, у свакоме у почетку по дванаест монаха. Доцније се створио нарочити ред бенедиктинаца, који и данас постоји у Римокатоличкој цркви. На 6 дана пред смрт он нареди да се отвори његов гроб, раније припремљени, јер светитељ прозре да му је крај близу. Сабра све мона- хе, посаветова их и предаде дух свој Госпо- ду, коме је верно послужио у сиромаштини и чистоти. Његова рођена сестра, Схоластика, живела је у једном женском манастиру, па угледајући се на брата свога и сама се много подвизавала и дошла до великог духовног савршенства. Кад свети Бенедикт испусти душу своју, два монаха, један на путу, а други опет у некој удаљеној ћелији на молитви, видеше истовремено исту визију: пут од земље до небеса застрт скупоценим тканинама и осветљен по странама редовима људи; на врху тога пута стајаше неки човек неописане красоте и светлости, који им рече, да је тај пут спремљен за Бенедикта, Богу омиљенога. По тој визији та два брата сазнадоше да је њихов добри игуман отишао из овога света. Скончао мирно 543. године и преселио се у вечно царство Христа Цара.
Свети Евсхимон, епископ лампсакијски
У време иконоборачко трпео гоњење и тамновање. Упокојио се у време цара Теофила иконоборца (829-842).
Свети Теогност, митрополит кијевски
Грк по пореклу и наследник светог Петра Кијевског. Страдао много у монголској хорди од Џинибека. Јер беше оклеветан код монголског цара од својих људи, Руса, како не плаћа цару никакав данак на свој чин. Кад га цар дозва и упита о том, он рече: „Христос Бог наш искупио је цркву Своју од незнабожаца чесном крвљу Својом”. Нашто сад плаћати данак незнабошцима? Најзад се некако ослободи и поврати дома. Управљао црквом двадест пет година. Упокојио се у Господу 1353. године.
Свети Никифор, патријарх цариградски
Управљаше, мудро и ревносно, црквом светом као највећи архипастир цариградски. Када Лав Јерменин уста против икона, он се успротиви цару, и најпре цара саветоваше а по том изобличаваше. Зато га нечестиви цар прогна на острво Проконис. На том острву беше манастир, који сам Никифор беше саградио у част светог Теодора. И ту проведе овај исповедник вере православне тринаест година, а потом представи се и оде ка Господу 827. године. Пошто изгибоше сви цареви иконоборци, и на царски престо седе Михаил с мајком Теодором, а на патријаршијски би повраћен патријарх Методије, тада (846. године) пренесоше се мошти светог Никифора са Прокониса у Цариград, и беху положене прво у цркву свете Софије, из које је за живота и изгнан био, а после у цркву Светих Апостола. Главно празновање овога великог јерарха бива 2. јуна, а 13. марта празнује се откриће и пренос његових нетљених моштију. Беше свети Никифор изгнан из Цариграда 13. марта, и опет 13. марта, после деветнаест година, мошти му пренете у престоницу.
Света мученица Христина Персијанка
За непоколебљиво исповедање вере Христове била љуто мучена у Персији у IV веку. Толико су је мучитељи шибали бичевима, да је изнемогла и скончала. Душа њена растави се од измученог тела и усели у вечну радост Христа Цара и Господа.
-204x300.jpg)
Свети свештеномученик Публије (Пуплије)
Овај свештеномученик беше прејемник у епископству славнога Дионисија Ареопагита у Атини. Као епископ мучен од неверника и посечен у II веку. За кратко време муке наследи живот вечни.
Свети мученик Александар
Свети Александар сијаше као лучезарна звезда у тами незнабожачке заблуде. Проповедајући хришћанску веру, он изобличаваше безумље идолопоклоника, а умног ђавола, који се хвалио заблудом, он устрељиваше речима својим као стрелама. Заблудели незнабошци, не подносећи смелост и храброст светитељеву, покушаваху да савладају његову неустрашивост на разне начине и помоћу разних ласки. Пошто у томе не успеше, они му мачем отсекоше свету главу. Али га Бог награди даром исцељивања: јер свете мошти његове исцељују од свих болести оне који им са вером прибегавају. Свети мученик Александар живео, делао и пострадао у граду Пидни, за време цара Максимијана Галерија.
Свети мученици Африкан, Пуплије и Терентије
ПОСТРАДАЛИ за Господа у трећем веку. Њихов се сабор врши у Павло-петровском храму.
Свети мученик Авив
И3 Ермупола. Пострадао за веру у Христа - са каменом о врату бачен у реку.
Свети преподобни Теофан Исповедник
Прозват Сигријан због места Сигрије, где беше рођен. Сродник цара Лава Исавријанина и сина му Копронима. Имаше огромно богатство и сјај. Но све то изгуби своју вредност за Теофана онда када се Христос Господ зацари у души његовој. Тада се он опираше женидби својој, па кад ипак би приморан оженити се, он успе да усаветује своју невесту да живе целомудрено као брат и сестра. А чим му помреше родитељи, жена му оде у један манастир, а он у други. Његов манастир би у Сигријанским горама у Кизичкој области. Некад славан и богат Теофан живљаше у манастиру као последњи убожјак. И сви се дивљаху таквој промени код њега. Па пошто поста чувен због своје силне вере, уздржљивости и мудрости, би позван на VII васељенски сабор у Никеји, на коме се утврди поштовање икона. Због велике чистоте и целомудрености даде му Бог дар чудотворства, те лечаше све болести, нарочито манијаштво и лудило. За све болне и невољне он се мољаше Богу, и молитвом својом помагаше им. Само кад се он разболи и болова дуго, не хте се помолити Богу за оздрављење своје, него трпљаше с благодарношћу. Када наста опет гоњење икона од злога Лава Јерменина, тада свети Теофан би доведен у Цариград и бачен у тамницу где две године проведе у тескоби и муци и понижењу. Тада га посла цар на заточење на острво Самотрак, што он раније провиде духом својим и рече тамничарима. Но кад стиже на Самотрак, поживе још само двадесет три дана и представи се Господу своме и Творцу, да прими заслужен венац славе.