Новомученик Христов – Војник Евгеније Родионов
Евгеније Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен. Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно.Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу. После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама. У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски бандити. Ухапсили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва предлагали су им да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Бандити су тражили да га скине, Евгеније је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић бандити су почели Евгенија да страшно муче. 23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника бандити нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело. Евгеније је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје. Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени због одбијања да прихвате ислам и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине. Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али бандити су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Бандити су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила. Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгеније. 20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра. Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина. Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером. Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“ Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру. Тропар, глас 4. Последњих времена мучениче, христољубиве војске украсу, због љубави према крсту Христовом од Бога венац мучеништва примивши моли подвигодавца Христа да спасе душе наше. Кондак, глас 4. Јавио си се са великом крепошћу, Христово трпљење до смрти подржавајући, агарјанског мучења не уплашивши се, и крста Господњег не одрекавши се, смрт од мучитеља примивши као чашу Христову, због тога вапијемо ти: Свети мучениче страдалниче Евгеније, моли Бога за нас.
Свети Михаил, епископ синадски
Овај свети и умни јерарх посвети себе од детињства на службу Христу. Подвизаваше се заједно са светим Теофилактом Никомидијским. Једном у сушно време ова два светитеља својим молитвама низведоше обилан дажд на земљу. Због свог подвижничког и девственог живота од своје ране младости, би изабран и посвећен од патријарха Тарасија за епископа синадског. Участвовао на VII васељенском сабору. По жељи царевој ишао калифу Харун-ал-Рашиду да води преговоре о миру. У време злога Лава Јерменина свргнут са престола архијерејског због поштовања икона и послат у изгнанство, где у беди и сиромаштини сконча оставши до краја веран Православљу и 818. године пресели се у царство Христа Цара.
Свети преподобни мученик Михаил
По смрти својих родитеља овај Михаил раздаде све своје имање сиромасима, а он оде на поклоњење светињама у Јерусалим. Потом ступи у обитељ светог Саве Освећеног где се замонаши. Беше Михаил сасвим млад и красан лицем, но од многог поста сух и блед. У то време владаху Јерусалимом Арапи. Једног дана посла Михаила његов духовни отац у град да прода рукодеље. На улици га срете шкопац царице арапске и поведе царици да покаже своје рукодеље. Када царица виде красна монаха, разгори се нечистом похоти и предложи монаху грех телесни, као негда жена Пентефријева целомудреном Јосифу. Када Михаил одби скверни предлог и поче да бежи, гневна царица нареди да га бију штаповима а потом да га воде цару с оптужбом као тобож да је хулио веру Мухамедову. Цар му предложи да прими веру Мухамедову, но он одби. Тада му дадоше неки јак отров, да би га отровали; он испи отров, и не би му ништа. Онда нареди цар те га посекоше мачем усред Јерусалима. Монаси нађу тело његово и пренесу у обитељ светог Саве, где га чесно сахране. Пострада свети Михаил за Христа и прослави се у IX веку.
Света преподобна Ефросинија, кнегиња Полоцка
Ћерка Всеслава, кнеза Полоцког. Када је родитељи хтедоше обручити, она одбеже у женски манастир и замонаши се. Трипут јој се јавио ангел Господњи и показао јој место где она има устројити нови девички манастир. Привукла у монаштво и своју сестру Евдокију, и многе друге девојке из великашког сталежа. Једна рођака њена, Звенислава, по рођењу кнегиња Борисовна, донесе све своје благо, хаљине и драго камење па рече: „Све красоте овога света сматрам ништавним, а ове украсе спремљене за брак дајем цркви Спаситељевој, и сама желим обручити се с Њиме у духовни брак и потклонити главу моју под Његов благи и лаки јарам”. Ефронисија и њу замонаши и даде јој име Евпраксија. У старости пожели Ефросинија да умре у Јерусалиму, и Богу се мољаше за то. Бог јој услиши молитву те, заиста, када посети Јерусалим тамо и сконча. И би сахрањена у манастиру светог Теодосија 23. маја 1173. године.
Свети мученик Јован Владимир, краљ српски
Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.
Свети мученик Василиск
Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и у граду Амасију учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!” рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.
Други васељенски сабор
У време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду, да утврди учење православно о Духу Светоме, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ, наиме, учаше као да је Дух Свети твар Божја а не ипостас божанска, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу.
Свети праведни Мелхиседек, цар салимски
Савременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7).
Свети преподобномученик Павле Пелопонески
Новојављени Христов мученик Павле беше родом из села Сопота у Калавритском крају на Пелопонезу. Родитељи му беху сиромашни али честити православни хришћани и дете васпиташе у свакој побожности и чистоти. Његово име на крштењу беше Панагиот, и као мали дође у град Патру где изучи обућарски занат...
