Cвети отац наш Јевтимије би родом из cрпског села Епивата на граници Силиврије и Тракије, близу Дарданела. Живљаше у десетом веку. Био је пореклом Србин и брат свете Параскеве (Петке) Српске. Замонашивши се, он се строго подвизавао пуних 30 година у једном цариградском манастиру. Потом, када се прочу његова врлина, би и против своје воље изабран за епископа Мадитског (близу Дарданела). Због подвига својих и светог живота би удостојен од Бога дара чудотворства, исцељујући разне болести и недуге по народу и изгонећи демоне из поседнутих. Мирно се преставио у Господу око 990 године (или нешто касније). По престављењу, његове свете мошти такође чудотвораху.
Ученик преподобног Сергија Радонежског; живећи у једној келији с њим, достигао велико савршенство у врлинама; због кротости душе и чистоте срца удостојио се видети Богоматер са апостолима Петром и Павлом при њиховом јављењу светом Сергију. Преставио се 1385 године. Свете мошти његове почивају у Тројицкој Лаври, у манастирској цркви.
Три мученика најхрабрије пострадаше за Свету Тројицу.
Зaволевши у младости подвиге монашке, он прими постриг у Генадијевом манастиру. После тога подвизавао се у Спаском манастиру, на Кубанском језеру, и у Обнорској обитељи, у Јарославској губернији, док није нашао указано му с неба место на реци Монзи, на 20 врсти од Костроме. Ту он основа Благовештенски манастир, у коме се подвизавао све до своје кончине, 1610 године. Свете мошти његове почивају у цркви његовог манастира.
Поживевши врлински, упокојио се у Господу своме године 937.
Био најпре римокатолик, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами, и написао је дело о умној молитви. Преставио се мирно Господу у XIV столећу. Он је учиo: "Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остале, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена".
У Скитопољу сви мучени за Христа, и тако скончали.
Сродници познатог војводе Новгородског Јакова Алфана; основали Сокољницки манастир 1389. године. Свете мошти њихове пренете из Сокољницког манастира 1775. године у Новгородски Антонијев манастир, где и сада почивају.
Видети опширније под 17 октобром.
Рођена у граду Тарсу, од родитеља незнабожних, но знаменитих и богатих. Чувши од хришћана за Христа и за спасење душе, она се разгори љубављу према Спаситељу и у души беше сва хришћанка. У то време беше страшно гоњење хришћана. Догоди се, да се сам цар Диоклецијан заустави у Тарсу, и да се за време његовог бављења у том граду његов син, царевић, заљуби смртно у Пелагију, и хтеде је узети за жену. Одговори Пелагија преко своје зле мајке, да се она већ обрекла своме небесном Женику, Христу Господу. Бежећи од сквернога царевића и од своје зле мајке, Пелагија потражи и нађе епископа Клинона, човека знаменита због своје светости. Он је поучи у вери хришћанској и крсти. Тада Пелагија раздаде своје раскошне хаљине и много богатства, врати се дому и исповеди мајци, да је она већ крштена. Чувши за ово царев син, и изгубивши сваку наду, да ће моћи добити ову свету девицу за жену, прободе самога себе мачем и умре. Тада зла мајка сама оптужи цару своју ћерку и предаде му је на суд. Цар се задиви лепоти девице, и заборавивши свога сина, распали се нечистом страшћу на њу. Но како Пелагија оста непоколебљива у вери својој, осуди је цар на сажежење у металном волу, усијаном од огња. Када је мучитељи обнажише, света Пелагија се прекрсти крстом и с благодарном молитвом Богу на уснама својим, сама уђе у усијаног вола, где се у трен ока сва растопи као восак. Пострада чесно 287. године. Преостатак њених костију добави епископ Клинон и сахрани на брду под један камен. У време цара Константина Копронима (741-775) на томе месту би саграђена красна црква у част свете девице и мученице Пелагије, која се жртвова за Христа да вечито царује са Христом.