Био најпре у војничкој служби, но доцније, гоњен силином вере своје, пређе у духовну службу. Оптужен да обраћа незнабошце у хришћане, он буде најпре љуто истјазаван а потом посечен са четрдесет других војника 311. године; и тако сви посташе грађани небески.
Био најпре римокатолик, па потом прешао у Православље. Подвизавао се као монах у Светој Гори са мудрим Теолиптом. Био је учитељ славноме Григорију Палами, и написао је дело о умној молитви. Представио се мирно Господу у XIV веку. Он је учио: „Сабери ум свој, и принуди га да уђе у срце, и тамо остане. Када се ум твој утврди у срцу, не треба да стоји празан, но непрестано нека чини молитву: Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! И никад да не умукне. Кроз то ће се уселити у тебе цео низ врлина: љубав, радост, мир, и остало, због којих ће после тога свака твоја прозба у Бога бити испуњена”.
Свети свештеномученик Алвиан пострада у време цара Максимијана, када се Асија налажаше под управом Елиана. Свети Алвиан би ухваћен када неки незнабожачки жрец Агрипин обављаше жртвоприношење идолима. Светог епископа стадоше приморавати да принесе жртву идолима и да на жртвеник стави тамјан, али он одговори на то достојанствено: Ја одајем хвалу Христовој вери, а осуђујем служење идолима.
Oд младости узе Христов благи јарам подвижништва подчињавајући телесне страсти духу. Зато га Бог обогати богатим благодатним даровима и чудотворством, и он исцели многе болесне душом и телом, и многе ђавоимане. Затим се затвори у једну малену и тесну колибу и живљаше у молитвеном тиховању. Удостоји се и чина свештеничког, и настави подвиге чудотворећи. Упокоји се мирно у Господу (незнано тачно када).
Блажени Еразмо, запаливши се још у младим годинама љубављу према Христу, ревносно испуњаваше његове заповести, и би постављен за епископа града Формије. Када незнабожни цар Диоклецијан, подвргавајући хришћане мучењима, изазва пометњу међу градским житељима свога царства, свети Еразмо остави своју столицу и побеже у Ливанске горе, где проведе седам година кријући се од гонитеља. Једном он чу с неба глас анђела који му говораше: Еразмо, нико неће победити непријатеље ако буде спавао. Иди дакле у свој град, бори се јуначки, и победићеш непријатеље.
Чудна је судба ових дивних мученика, женика и невесте! На двадесет дана по њиховом венчању беху изведени на суд због вере хришћанске пред тиваидског намесника Ариана, у време цара Диоклецијана. Тимотеј беше чтец цркве у своме месту. Ко си ти? упита га намесник. Одговори Тимотије: Хришћанин сам и чтец цркве Божје. Рече му онај даље: зар не видиш ти око тебе приготовљена оруђа за мучење? Одговори Тимотеј: „И ти не видиш ангеле Божје који ме крепе”. Тада намесник нареди те му железном шипком уши прободоше, тако, да му од бола зенице очне искочише. Мавра најпре би уплашена од мука, но кад је муж охрабри, и она исповеди своју непоколебљиву веру пред намесником. Овај нареди те јој најпре сву косу почупаше а потом и прсте на рукама одсекоше. После многих других мука, којима би убрзо подлегли да их није крепила благодат Божја, они бише обоје распети на крст, једно према другом. И тако висећи на крсту, осташе у животу пуних девет дана саветујући и храбрећи једно друго у трпљењу. Десетога дана предаду дух свој Господу, за кога претрпеше крсну смрт, и тако се Царства Његовог удостојише. Чесно пострадаше за Христа 286. године.
Од најраније младости избегаваше смех и весеље и предаваше се богомислију и молитви. Због тога је често био бијен од мајке, а нарочито још кад му мајка једнога дана смотри железни појас око нага тела, од чега му кошуља беше крвава. Прочитавши једном у Јеванђељу речи Спаситељеве: „Ко љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан”, он напусти дом родитељски и одбеже у Кијевску пештеру преподобном Антонију. Овај га прими и ускоро замонаши. Када га мајка пронађе и почне звати кући, он посаветова мајку, те се и она замонаши у једном женском манастиру. Својим подвигом, кротошћу и добротом Теодосије убрзо превазиђе све монахе и постаде врло мио Антонију, који га постави за игумана манастира. За време његово богатство се у манастиру јако умножи, цркве и келије сазидаше и устав Студитски уведе у потпуности. Бог обдари Теодосија великом благодаћу због његове девствене чистоте, превеликог труда молитвеног и љубави према ближњим, те имађаше овај Божји човек велику моћ над дусима нечистим, и исцељиваше болести, и прозираше у судбине људи. Са светим Антонијем Теодосије се сматра оснивачем и уређивачем монаштва у Русији. Упокојио се мирно 1074. године. Мошти његове целебне почивају поред моштију Антонијевих.
Отаџбина преподобног Петра беше Цариград. Он би рођен од богољубивих родитеља. Његови родитељи са целом породицом одлучише да се замонаше. Пошто Петрови родитељи примише монаштво, и његова се два старија брата, Павле и Дионисије, постригоше, онда и Петар, угледајући се на њих и желећи да води исти живот са њима, ступи у монаштво заједно са својим најмлађим братом Платоном.
Ови свети мученици пострадаше 302 године у време цара Диоклецијана. За веру Христову они поднеше многе увреде и муке од својих суграђана у граду Афродисији, који се налази у Карији. Напослетку их камењем затрпаше, и тако они предадоше у руке Божје своје свете душе. И за свој подвиг добише венце од Бога.
Aхмед живљаше у Цариграду. Он имађаше робињу Рускињу. По његовој дозволи ова његова робиња као хришћанка одлажаше о празницима у цркву. Кад се враћала из цркве Ахмед је осећао неисказано диван мирис који се лио из ње. И он је упита, шта она у цркви једе, те тако мирише? Она му одговори да једе нафору и пије свету водицу, агиазму...