Свети благоверни кнезови Владимир и Ана
Кнез новгородски Владимир, унук св. Владимира равноапостолног. Упокојио се 1052. године. И његова мајка, супруга великог кнеза Јарослава I, која се пред смрт замонашила добивши име Ана. Упокојила ce 1051. године.
Свети преподобни Лонгин Корјажемски
Спочетка се подвизавао у Обнорском манастиру, у Вологодској епархији. Затим се удаљио и на ушћу реке Корјажемке основао Корјажемски манастир, и био игуман. Упокојио се 10 фебруара 1540. године. Свете мошти његове обретене нетљене 1557. године.
Свети свештеномученик Харалампије
Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот”. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!” После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.
Свети преподобни Прохор Лободник
Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.
Свете мученице Ената и Валентина и свети мученик Павле
Девица Ената беше родом из Газе јудејске, а Валентина из Кесарије. Пред судију Фирмилијана би изведена на суде Ената, врло племенита девица, и суђена. Приморавана да се одрекне Христа, она не хтеде. Зато је обесише о дрво, и дуго бише моткама по грудима. А чесна Валентина, такође девица, не мoгући да гледа судијину нечовечност и зверскост, које испољава на девици Енати, смело ступи пред судију и иступи против њега. Овај нареди да она одмах принесе жртву боговима на жртвенику који је био спреман у близини суда. Доведена пред жртвеник, она га, заједно са ватром што беше у њему, обори и ногама изгази. Разјарен због тога, мучитељ је стави на толике и такве муке, да се оне не могу описати. Очајан што не може да натера две девице на жрвоприношење боговима, он најзад донесе одлуку да их сажеже на огњу. И тако блажене девице примише венце мучеништва. После тога изађе на поприште свети Павле. Прво га ставише на разне муке. Али пошто у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде неповрећен, би осуђен на посечење мачем. Заблагодаривши Богу за то, и помоливши се за своје једновернике, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен. И тако предаде душу своју у руке Божје, од кога и доби венац мучеништва.
Свети мученик Никифор
Житије овога мученика показује јасно како Бог одбацује охолост и увенчава славом смерност и братољубље. У Антиохији живљаху два присна пријатеља, учени свештеник Саприкије и обичан, прост грађанин Никифор. Њихово пријатељство некако се изврже у страшну међусобну мржњу. Богобојажљиви Никифор покушаваше више пута да се помири са свештеником, но овај то никако не хтеде. Када наста гоњење хришћана, свештеник Саприкије би на смрт осуђен и на губилиште изведен. Ожалошћени Никифор беше пристао за Саприкијем молећи га успут да му бар пред смрт опрости, и да се у миру растану: „Молим те, мучениче Христов”, говораше Никифор, „опрости ми ако ти што сагреших!” Саприкије се не хте ни обазрети на свога супарника, него мирно и охоло корачаше ка смрти. Но видећи тврдост срца свештеникова, Бог му не хте примити мученичку жртву и увенчати га венцем, него му тајно одузе благодат. И у последњем тренутку Саприкије се пред џелатима одрече Христа и изјави да ће да се поклони идолима. Тако беше ослепљен мржњом! Никифор преклињаше Саприкија да се не одриче Христа. „О брате возљубљени, не чини то, не одричи се Господа нашег Исуса Христа, не губи венца небесног!” Но све узалуд. Саприкије оста при своме. Тада Никифор узвикну џелатима: „И ја сам хришћанин, посеците мене место Саприкија!” Џелати ово јавише судији, и судија им нареди да пусте Саприкија а да посеку Никифора. Радосно Никифор метну своју главу на пањ, и би посечен. И тако се удостоји царства и би увенчан бесмртним венцем славе. Ово се догодило 260. године у време цара Галијена.
Свети свештеномученик Петар Дамаскин
О овоме светитељу једни мисле да је живео у VIII веку, а други у XII. Ова различност у мишљењима долази свакако отуда што су била два Петра Дамаскина. Овај о коме је реч, био је велики подвижник. Несебичан до крајности, он није имао ниједне своје књиге, него је позајимао и читао. А читао је неуморно сабирајући мудрост као пчела мед. Био је неко време епископ у Дамаску, но како је говорио против мухамеданизма и манихејске јереси, Арапи му одсеку језик и пошљу дубоко у Арабију на заточење. Но Бог му је дао силу говора те је и у заточењу проповедао Јеванђеље и многе обратио у веру Христову. Саставио је и оставио потомству једну драгоцену књигу о духовном животу. Скончао као исповедник и мученик и преселио се у Царство Христово.
Свети свештеномученици Маркел, Панкратије и Филагрије
Ови светитељи постадоше ученици светог апостола Петра. Свети Маркел беше отац светог Панкратија. Они живљаху у Антиохији када Господ Исус хођаше као човек међу људима на земљи. Чувши за чудеса Христова, свети Маркел узе свога сина Панкратија и оде са њим из Антиохије у Јерусалим да виде Господа. Од тада Панкратије постаде познат апостолу Петру. По вазнесењу Господњем Панкратије беше пратилац апостола Петра. И би од апостола Петра хиротонисан за епископа у граду Тавроменији на Сицилији. А отац његов Маркел би хиротонисан за епископа сицилијског. Пошто многе незнабошце обрати ка Господу, свети Маркел сконча у миру. Свети Панкратије празнује се 9. јула, где је и његово опширно житије. Свети пак Филагрије беше такође ученик апостола Петра. Би рукоположен за епископа у Курију на Кипру где проповедаше Еванђеље и многе незнабошце обрати ка Христу. Многа је искушења и невоље поднео за истиниту веру Христову, и скончао мученички.
Свети мученици Александар и Амон и осталих 20 мученика Кипарских
Ови свети мученици пострадаше у Солеји на Кипру.