Свети Власије беше родом из Кесарије Кападокијске. Син врло богатих родитеља. Богатство њихово, које се састојало у стоци, он увећа. И од тог богатства он обилно дељаше милостињу сиромасима. А када настаде гоњење хришћана од стране јелина, тражаху и овог блаженог Власија, али га не нађоше. Због тога јелини претражише и пустиње и горе. Када за то дознаде храбри Христов борац, он се сам пријави гониоцима са толиком радошћу као да га зову на царску гозбу. Па још угости и изгрли своје гониоце и убице као добротворе и доброжелатеље.
Ова света удовица и старица, зато што при храму служаше Богу дан и ноћ постом и молитвама, би удостојена да на Сретење види Господа Христа, и да богонадахнуто објави свима који чекаху спасење у Јерусалиму, да је то очекивани Месија - Христос (Лк. 2, 36-38).
Азарије, свети пророк Божји, беше син Адидов. Делао за време цара Асе. Проповед му огњена. Он, богонадахнут, објављује: Чујте ме, Асо и све племе Јудино и Венијаминово; Господ је с вама, јер сте ви с њим; и ако га устражите, наћи ћете га; ако ли га оставите, и он ће вас оставити (2 Дневн. 15, 2). Када се упокоји, би сахрањен на њиви својој.
У четрдесети дан по Рождеству донесе Пресвета Дева свог божанског Сина у храм јерусалимски да Га, сходно закону, посвети Богу и себе очисти (Левит 12, 2-7; Исход 12, 2). Иако ни једно ни друго није било потребно, ипак Законодавац није хтео никако да се огреши о Свој Закон, који је Он био дао кроз Свога слугу и пророка Мојсеја. У то време држао је чреду у храму првосвештеник Захарија, отац Јована Претече. Он стави Деву Марију не на место за жене, него на место за девојке у храму. Том приликом појаве се у храму две чудне личности: старац Симеон и Ана, кћи Фануилова. Праведни старац узе на руке своје Месију и рече: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој...” Још рече Симеон за Христа Младенца: „Гле, овај лежи да многе обори и подигне у Израиљу, и да буде знак против кога ће се говорити” (Лк 2, 29 и 34). Ана пак која од младости служаше Богу у храму постом и молитвама, и сама познаде Месију, па прослави Бога и објави Јерусалимљанима о доласку Дугочеканога. А фарисеји, присутни у храму, који видеше и чуше све, расрдише се на Захарију што стави Деву Марију на место за девојке, доставише то цару Ироду. Уверен да је то Нови Цар, о коме су му звездари с Истока говорили, Ирод брзо посла да убију Исуса. Но у међувремену божанска породица беше већ измакла из града и упутила се у Мисир, по упутству ангела Божјег. Дан Сретења празнован је од самог почетка, но торжествено празновање овога дана установљено је нарочито 544. године у време цара Јустинијана.
Родом из Трапезунта, казанџија по занимању. Зато што је отворено бранио веру Христову и изобличавао веру Мухамедову, пострада од Турака 1650. године. у Галати у Цариграду. Исто тако пострада и монах Гаврил, канонарх Велике цркве у Цариграду 1672. године.
Агатодор свети мученик, пошто исповеди Христа, истинитог Бога би изведен пред кнеза кападокијског града Тиане. Најпре му кожу дераше, па га затим положише на усијани роштиљ; потом му језик ишчупаше, па вилице заједно са зубима одвалише, и бријачем сву кожу одераше; после тога му ноге поломише, и копљем му ребра прободоше, и најзад буктињама жегоше. После тако разноврсних мучења заврши свој живот овај славни мученик, и доби од Господа неувенљиви венац.
Свети преподобномученик Гаврило беше из места Алоне, У епархији Прикониској. Он се у раној младости замонаши, и живљаше целомудрено у врлинама. Након извесног времена у њему се јави неодољива жеља да мученички пострада за Господа Христа. Зато отпутова у Цариград. Тамо је он у Патријаршијском храму бдио и много се од све душе молио Господу Христу, да га просвети и научи на који начин да пострада за Њега...
Пpeпoдобни Вендимијан би родом из Велике Мизије у Малој Азији. Би ученик светог Аксентија, који се подвизаваше на високој гори јужно од Халкидона. А када се свети Аксентије упокоји, он нађе једну напуклу стену, и у њој направи себи малу келију. И проведе у њој четрдесет и две године, водећи тешке борбе са демонима, и побеђујући их. Имађаше затим и ученике, које утврђиваше својом вером, подвизима и даном му од Бога благодаћу. А када је требало да отиде ка Господу, он клече на земљу и предаде душу своју у руке Божје, око 512 године, пошто претходно исприча другима живот светог Аксентија и свој.
Заједно са два детета своја свети Тејон пострадао за Христа мачем посечен.