Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу.
Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље.
Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: „Проштавајте, путујем далеко!” Упокојио се 1392. године.
Света Евфрасија беше из града Никомидије, од рода знаменита, у време цара Максимијана. Бејаше лицем лепа и по нарави добра, и верна слушкиња Господа Христа. Идолопоклоници је ухватише, и примораваху је да принесе жртву демонима. Пошто она не хтеде, тукоше је страховито. Али она све мушкм поднесе. Тада је предадоше једном свирепом човеку, да је обешчести. Он је узе и одведе дому свом. А она се душом својим непрестано мољаше светом Пречистом Женику свом, Христу Господу, да јој сачува девственост. И када се погани човек онај затвори с њом у ложници, светитељка га замоли да је за неко време не дира, обећавајући му неко биље, које, ако буде носио при себи, никакво му непријатељско оружје неће моћи наудити. И рече му за себе да је мађионичарка. Али он јој одговори: Касније ћеш ми дати то биље. Но мудра девица му рече: To ce биље не показује удатој жени, већ само неудатој девојци. Јер ако га чиста девојка не пронађе и не преда, оно уопште не дејствује. - И попусти свирепи човек, док му она не пронађе то биље.
Беше родом из села Теодота на обали Црног мора, од родитеља Георгија и Марије, благочестивих и милостивих. На крштењу доби име Михаил, а касније кад се замонаши би назван Мелетије. По завршеној школи крене једне зиме, по промислу Божјем, у Јерусалим да се поклони Светим Местима, а одатле на Синај где постане монах...
Ученик светог Јована Зедазнијског; заједно са својим учитељем трудио се, ширећи и утврђујући веру Христову у Грузији. На гори Марткоби, близу Тифлиса, он основао манастир. Последњих 15 година свога живота преподобни Антоније провео је на стубу, због чега је и назван столпником Иверске Цркве. Мирно се упокојио у шестом столећу, и сахрањен у цркви свога манастира. Свете мошти његове чудотворне - извор су разноврсних исцељења.
Кијево - печерски подвижник; преставио се мирно у дванаестом веку. Свете мошти његове почивају у пештерама Антонијевим у Кијеву.
Био монах у манастиру Св. Хризостома (Златоуста) на Кипру, због чега се и зове "Хрисостоматос" (Χρυσοστόмατοζ). У преподобности проживео свој подвижнички живот и зато се прославља у свом манастиру.
Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: „Од страха Божијега”. Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: „Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад”. „Него шта је то?” упита га Макарије. „Твоје смирење”, одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: „Не осуђуј никога, и бићеш спасен”. Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.
Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: „Шта то радиш?” Одговори Макарије: „Изнуравам онога који мене изнурава” (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година.