Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго”, 373. године (в. 2. мај).
Син деспота српског Стефана слепог и деспотице Ангелине. Замонашен у манастиру Манасији. Притешњен Турцима он побегне у Румунију где буде посвећен на упражњени престо архиепископа влахозапланинског. Измирио завађене војводе Радула и Богдана и спречио рат међу њима. У старијим годинама вратио се у Крушедол где је подигао манастир и где се после дужег подвига и упокојио 18. јануара 1516. године. Његове нетрулежне и чудотворне мошти и сада леже у том манастиру.
Би родом са Истока, из града Кира, од богатог и славног рода. Подвизавао се у пустињи у веома малој колибици; проводио сво време у молитви, појању псалмова и читању светих књига. Храна му била оскудна и груба. Живећи на земљи, срцем и умом сав био устремљен к Богу. Дознавши за његов свети живот, многи се стадоше стицати к њему; и он основа манастир. Чудотворна благодат зрачила из овог светог подвижника, која је и многа чудеса чинила. Толико беше свет, да му је светлост с неба осветљавала увече кад је читао. Упокојио се преподобни око 388 године.
Овај свети беше из Илирије, из места Авлоне. Беше чтец при тамошњој светој цркви Божјој. При једној најезди незнабожаца који побише многе хришћане у том месту, он покупи свете сасуде црквене, да би их сачувао. Али га они ухватише. И примораваху га да принесе жртву идолима. Али он не хтеде говорећи да он исповеда Христа Бога, а не мртве идоле. Онда га они мачем посекоше и бацише у море. И тако прими венац мучеништва. Пострада свети Данакт у другом веку.
Ови свети се спомињу (у неким Синаксарима) заједно са светим Данактом чтецом (који је напред споменут).
Овај свети новомученик би родом са острва Митилине (Лезвос) и пострада за Христа од Турака године 1771.
Свештеник у граду Тотему, у Вологодској губернији; четрдесет пет година упражњавао подвиг јуродства, сулудости; преставио се 1650. године. Свете мошти му почивају у цркви светог Николаја Чудотворца.
Ови свети мученици пострадаше заједно са светом Неонилом