Подвизавао се у светој обитељи Печерској. Скончао крајем дванаестог века. Почива у пештери преподобног Антонија.
Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.
Рођен у Грчкој, одакле би дозван на двор руског цара Василија Јовановића за царског библиотекара и преводиоца. Много је радио, али много је и страдао за истину. Провео је дуго времена у тамници где је написао познати канон Светоме Духу, који се и сада употребљава у цркви. Упокојио се у Господу 1556. године.
Родом из Никеје. Будући још дететом чињаше чудеса велика благодаћу Божјом. Извео воду из камена, васкрсао своју мртву мајку. Белим голубом одведен у гору Олимпијску где из једне пећине истера лава и он се настани унутра. Мучен за Христа у петнаестој години својој, у време цара Диоклецијана, и то у Никеји. Никако се не хте одрећи Христа. После бијења и тамновања бачен у огањ, но Бог га очува жива. Тада га ставише пред гладног лава, но лав се умиљаваше око Неофита. Светитељ позна у томе лаву онога истог, у чијој се пећини он подвизавао, па га помилова и нареди му да иде опет у своју пећину. Тада Неофита прободу копљем и он се пресели душом у дворе Господње.
Тринаестогодишња девојчица, за веру у Христа бачена у огањ, па мачем посечена. Пројавила велику чудотворну моћ за живота и по смрти. Пострадала у време Диоклецијана, 305. године.
Ови свети добропобедни мученици пострадаше 292 године од војводе Лисија за царовања Диоклецијана и Максимијана. Прва тројица: Валеријан, Кандид и Акила, беху као хришћани ухваћени у горама Трапезунтским. Јер кад беше настало гоњење на хришћане, они оставише домове своје, и имања своја, и сав сујетни свет, и отидоше у горе, волећи да живе са зверима него са богомрским идолопоклоницима.
Овог дана врши се спомен свих Светих Мученика пострадалих од времена св. Стефана Првомученика и Архиђакона па до данашњег дана. Спомен им ce, пo Јерусалимском Канонарију, врши у храму св. Архиђакона Стефана у Јерусалиму.
Преподобни отац наш Неофит просија у манастиру Ватопеду. Налазећи се једном манастирским послом на једном метоху, он се тешко разболе и беше близу смрти. Тада се он топлом молитвом обрати Богомајци да му Она подари здравље. И гле чуда! он одједном чу од иконе Богородичине глас, да му се даје још једна година, да се за то време спреми како треба за одлазак из овог живота.