Овај светитељ живљаше у време цара Диоклецијана и намесника Кесарије Кападокијске Урвана. Беше свештеник и учитељ хришћана. Он подиже малу цркву; у њој се скупљаху врло многи хришћани; и он их учаше да само Христа поштују као истинитог Бога, и да не признају никаквог другог бога осим Њега. Због тога би оптужен намеснику, а он се уклони. Но Господ му се јави, и рече му: "Иди, Картерије, и пријави се онима који те траже, a ja ћу бити с тобом, јер треба много да пострадаш за име моје. И многи ће преко требе поверовати у мене и спасти се".
Сви ови свети мученици пострадаше са светим Јулијаном
Родом из Арабије. Зато што се обратио Христу и исповедао своју веру у Њега, он би посечен и спаљен од мухамеданаца у Тифлису 8 јануара 790 године.
У време цара Теодосија дошла као некрштена из Картагине у Цариград са још четири девојке незнабошке. Патријарх Макарије крсти их и благослови им да живе као инокиње. Света Домника преда се подвигу са великом ревношћу и у тој ревности није слабила до саме смрти у дубокој старости. Упокојила се у Господу око 474. године. Просветљена Духом Светим она је могла прозирати догађаје у будућности и молитвом чудеса творити.
Ови свети беху из Ливије. Због исповедања Христа ухваћени и изведени пред намесника и кнеза Ливије. Пошто остадоше чврсти у вери Христовој, повалише их, па им везаше и руке и ноге; онда им наложише ватру на грудима, и тако их дуго пекоше, док светитељи не предадоше душе своје у руке Божје, и узиђоше на небо као победници. Пострадаше ови свети мученици у почетку четвртог века.
Богомудро управљао Црквом свети отац наш Кир; патријарховао осам година (705-713 г.) у време цара Јустинијана II и Филипика; упокојио се 714 године.
Ова света мученица из Едесе (Северна Грчка) пострада за Христа 1373 године, када Турци заузеше град Едесу. У граду Едеси и данас показују брежуљак где је жива закопана. Спомен њен врши се у Едеси 8 јануара.
Благочестив учитељ и пастир стада Христова. Упокојио се 1012. године. У натпису једном у цркви Свете Софије у Охриду назива се „Григоријем премудрим”.
Преподобни Илија од ране младости ступи у монаштво, и проведе седамдесет пет година у потпуној самоћи у удаљеној суровој пустињи близу Антиноје Тиваидске[12]. Немогуће је исказати речима велике подвиге, којима се он одавао на врху дивље пустињске горе, одакле ни једанпут не сиђе у насељена места. А ка том врху пробијала се кроз оштро стење уска стазица, по којој се једва могло ступати ногом.
Патријарховао око двадесет година (406-425). Родом је био из Савастије у Јерменији. Одбацивши Македонијево учење замонаши се, поставши затим и презвитер Велике Цркве. По избору за Царигр. Патријарха ревновао за Цркву и васпоставио празновање Св. Ј. Златоуста у Цариграду. Мирно се преставио у Господу 10. окт. 425 године.