Свети благоверни кнез Всеволод-Гаврило, Псовски чудотворац
Син великог кнеза Мстислава и унук Владимира Мономаха, рођен и васпитан у Новгороду, он се молитвом и читањем божанствених књига из ране младости свом душом приљубио уз Господа и био му веран целога живота. Поучавајући се свагда у заповестима Господњим, он имађаше душу милостивну, помисао чисту, срце бодро, веру непоколебљиву, љубав нелицемерну. Почео управљати Новгородском облашћу од 1117. године. За време свога кнежевања ревносно се трудио на хришћанском просвећивању и хришћанском начину живљења својих поданика, волео богослужења, сазидао многе цркве, бранио слабе од насиља силника, био пријатељ сиромаха и хранитељ сирочади, утеха и заштитник невољних; једном речју: био родитељ својих потчињених. У Пскову свети кнез подиже нарочито лепу од камена цркву Светој Тројици. И убрзо се престави 1138. године, у својих 46 година. Свога верног слугу Господ дивно прослави: на његовом гробу збиваху се чудесна исцељења и многа друга чудеса.
Свети свештеномученик Власије
Родом из области кападокијске. Богобојажљив и кротак из раног детињства. Због својих великих врлина изабран за епископа града Севастије. Беше Власије велико духовно и морално светило у том незнабожачком граду. У време тешког гоњења хришћана свети Власије храбраше своју паству и посећиваше мученике Христове у тамницама, међу којима нарочито истакнут беше славни Јевстратије. Када град Севастија оста сасвим без хришћана - једни изгибоше, други избегоше - тада се старац Власије повуче у планину Аргеос, и тамо се настани у једној пештери. Дивљи зверови познавши светог човека, прибише се око њега, и он их нежно миловаше. Но гонитељи нађоше светитеља у том скривеном месту и поведоше га на суд. Уз пут Власије исцели једнога дечка, коме беше застала кост у грлу; и на жалбу неке бедне удовице, да јој вук уграбио беше прасе, учини силом своје молитве, те јој вук врати прасе. Мрачне судије га жестоко мучише, бише и стругаше. Својом непоколебљивошћу у вери Христовој Власије обрати многе незнабошце у веру. Седам жена и два детета тамноваху заједно с њим. Жене бише најпре посечене, потом и дивни Власије са она два детета. Пострада и прослави се 316. године. Народ се моли светом Власију за напредак домаће стоке и за заштиту од зверова. На Западу пак моле му се још и против гушобоље.
Свети мученик Ђорђе Кратовац
Пореклом Србин, из града Кратова. Млади Ђорђе беше по занату кујунџија, а по срцу и души уверени и богомољни хришћанин. Тек му беше осамнаест година када га Турци хтедоше потурчити. Но Ђорђе оста у вери тврд као дијамант. Тада га Турци мучише многим љутим мукама, и најзад га спалише жива на ломачи. Пострада за лепу веру Христову 11. фебруара 1515. године у Софији, за време цара Селима и прослави се славом неувелом на небесима.
Света Теодора царица
Грчка царица, супруга злога цара Теофила иконоборца. По смрти Теофиловој Теодора се зацари са својим сином Михаилом III. Одмах успостави поштовање икона на сабору у Цариграду 842. године. Том приликом установљено је празновање победе Православља, које се до дана данашњега врши у прву недељу Часнога поста. Ова света, за цркву заслужна жена, предаде душу своју Богу 11. фебруара 867. године. У то време потпуног торжества Православља над свима јересима буду, по Божјем дивном Промислу, послати свети Кирил и Методије међу Словене као мисионари хришћански.
Свети преподобни Димитрије Прилуцки, Вологодски чудотворац
Преподобни и богоносни отац наш Димитрије роди се од побожних родитеља у граду Перејаславу. Још измлада он изучи књигу и одаде се читању божанствених књига. Многе своје вршњаке он превазилажаше разумом, И падаше у очи својим смиреноумљем које је свагда скривао у срцу свом. Волео је да често размишља о оном животу, о суду Божјем, о Царству Небеском, о радости праведних и о рајском блаженству. Изучивши Свето Писмо, он се убеди у пролазност овог земаљског живота. Зато он остави овај ташти свет и прими монаштво у манастиру Нагорном Борисогљебском у свом родном месту Перејаславу...
Проналазак моштију светог Захарије пророка
Свете мошти Претечиног оца, светог Захарије, нађене су у време цара Теодосија II Млађег (408-450) у месту Кофар код Елевтерупоља у Палестини, као што о томе пише код историчара Теофана и у Пасхалној Хроници. Мошти св. пророка Захарије налазе се сада у Италији.
Свети свештеномученик Харалампије
Овај велики светитељ беше епископ у Магнезији и пострада за Христа у својој стотринаестој години. Када наста страшно гоњење хришћана у време цара Септимија Севера, старац Харалампије не кријаше се од гонитеља, него слободно и јавно проповедаше веру Христову. Све муке претрпе као у туђем телу. А кад с њега жива кожу одраше, незлобиви светац рече царским војницима: „Хвала вам, браћо, за то што остругавши моје старо тело, ви обновисте дух мој за нови, вечни живот”. Многобројна чудеса учини, и многе у веру обрати. Чак и царева кћи Галина напусти незнабоштво свога оца и поста хришћанка. Осуђен на смрт и изведен на губилиште свети Харалампије уздиже руке к небу и помоли се Богу за све људе, да им Бог даде телесно здравље и душевно спасење, и да им умножи плодове земаљске. „Господе, ти знаш, да су људи месо и крв; опрости им грехе, и излиј благодат Твоју на све!” После молитве овај свети старац предаде душу своју Богу пре него што џелат спусти мач на његов врат. Пострада 202. године. Његово тело узе Галина и чесно га сахрани.
Свети преподобни Прохор Лободник
Чудотворац печерски. Назват је Лободником зато што за све време живљења у манастиру Печерском није окусио хлеба, него се хранио лободом, месећи је на свој начин и правећи некакав хлеб од ње. Кад би он дао некоме од тог свог лободног хлеба с благословом, хлеб је бивао сладак као од меда; а кад би му га неко украо, бивао је горак као пелен. Једно време када неста соли у Русији, Прохор је раздавао народу пепео као со. Пепео, који је он раздавао с благословом, бивао је со; пепео, пак, који би неко сам узео, бивао је обичан пепео. Кнез Свјатополк нареди те се у његов дворац пренесе сав пепео из Прохорове ћелије, без питања и благослова монахова. Но када се пепео пренесе, они који окусише уверише се да је пепео а не со. Тада рече Прохор народу што долажаше њему за со, да иду сви у кнежев дворац, па кад кнез избаци онај пепео из своје куће, нека они узму и носе као со. Народ тако учини, и опет пепео беше со. Уверивши се у ово и сам кнез испуни се поштовањем и љубављу према Прохору светом, те кад овај умре 1107. године, он га својим рукама положи у гроб покрај великих руских светитеља Антонија и Теодосија.
Свете мученице Ената и Валентина и свети мученик Павле
Девица Ената беше родом из Газе јудејске, а Валентина из Кесарије. Пред судију Фирмилијана би изведена на суде Ената, врло племенита девица, и суђена. Приморавана да се одрекне Христа, она не хтеде. Зато је обесише о дрво, и дуго бише моткама по грудима. А чесна Валентина, такође девица, не мoгући да гледа судијину нечовечност и зверскост, које испољава на девици Енати, смело ступи пред судију и иступи против њега. Овај нареди да она одмах принесе жртву боговима на жртвенику који је био спреман у близини суда. Доведена пред жртвеник, она га, заједно са ватром што беше у њему, обори и ногама изгази. Разјарен због тога, мучитељ је стави на толике и такве муке, да се оне не могу описати. Очајан што не може да натера две девице на жрвоприношење боговима, он најзад донесе одлуку да их сажеже на огњу. И тако блажене девице примише венце мучеништва. После тога изађе на поприште свети Павле. Прво га ставише на разне муке. Али пошто у свим тим мукама он благодаћу Христовом остаде неповрећен, би осуђен на посечење мачем. Заблагодаривши Богу за то, и помоливши се за своје једновернике, он преклони под мач чесну главу своју, и би посечен. И тако предаде душу своју у руке Божје, од кога и доби венац мучеништва.
Свети преподобни Зинон
Родом из Понта; син богатих родитеља; у младости службовао у војсци; био и на царском двору разносач царских грамата. Дошавши у Антиохију он се настани на једној гори у пећини где су сахрањивали мртваце. У тој гробници он проведе четрдесет година, водећи врло суров живот, очишћујући душу божанским созерцањем и узлажењем к Богу помоћу врлина. Једанпут недељно свети Зинон је одлазио у цркву и причешћивао се Светим Тајнама. У пећини својој, овај богоугодник није имао ни постеље, ни огњишта, ни светиљке; једине ствари које је он имао и сва драгоценост биле су му књиге које је добијао од својих познаника. На себи је имао бедну одећу; хранио се хлебом који му је доносио познаник богољубац, и то у малој количини; пиће му је била само вода. Био неизмерно смирен и ниушта није сматрао себе, иако је изобиловао благодатним даровима. Преставио ce y почетку петога века.