Овај блажени Јефрем беше знаменитог рода и славан. Књаз Изјаслав га веома вољаше и имађаше неограничено поверење у њега. Но овај блажени напусти књажев дом и отиде код преподобног оца нашег Антонија у пештеру, молећи га да га, место служења књазу, уврсти међу слуге Небеског Цара давши му свети анђелски чин монашки. Преподобни Антоније га поучи спасењу душе, и предаде га блаженом Никону да га постриже. Он поступи по наређењу, постриже блаженог Јефрема и обуче у монашку ризу. А какве је муке враг добра, ненавидник ђаво, причинио преподобнима због пострижења овог блаженог Јефрема, као и због блаженог Варлама, описано је у Житију преподобног Антонија и Никона...
Овога дана врши се, по Јерусалимском Канонарију, спомен свих Светих Еремита (= пустињака).
Рођен у Сирији од сиромашних родитеља у време цара Константина Великог. Своју рану младост провео доста бурно, но наједном наста прелом у души његовој и он почне сав пламтети љубављу према Господу Исусу. Био је ученик светог Јакова Нисибијског (13. јануар).Од велике Божје благодати лила се мудрост с језика његовог као медени поток, а из очију су му непрестано текле сузе. Трудољубив као пчела Јефрем је непрестано или писао књиге, или усмено поучавао монахе у манастиру и народ у граду Едеси, или пак сам се предавао молитви и размишљању. Многобројне су његове књиге, прекрасне су његове молитве. Најпознатија му је она молитва уз Часни пост: Господи и Владико живота мојего: Кад су га хтели силом узети за епископа, он се направи луд и почне јурити кроз град Едесу вукући за собом хаљину своју. Видевши то људи, оставе га на миру. Био је савременик и пријатељ светог Василија Великог. Свети Јефрем је углавном апостол покајања. Његови списи и дан-данас мекшају многа срца отврдла од греха, и враћају их Христу. Упокојио се у дубокој старости 378. године.
Рођен у Ниниви, и у младости подвизавао се у манастиру Мар-Матејском, у близини Ниниве. Када се прочу због светости живота и многих чудеса, он би изабран за епископа нинивског и приморан да се прими тога чина. Но само после пет месеци он остави епископство и тајом се удаљи у пустињски манастир Раббан-Шабур. Саставио је много дела, од којих је до нас дошло око стотину беседа о духовном животу и подвижништву, писаних углавном по сопственим доживљајима. Несравњив као психолог и руководитељ у духовном животу. Чак и такви светитељи, као што је био свети Симеон Дивногорац, тражили су од њега савет. Упокојио се у дубокој старости концем VII века.
Велики подвижник и чудотворац. Пред његовом келијом осване леш некога богаташа, кога разбојници беху убили и опљачкали. Када Паладија потерају на суд, он, да би се спасао беде, помоли се Богу и молитвом васкрсе мртваца. Упокојио се у IV веку.
Угледни и богати Цариграђани, Ксенофонт и Марија, живљаху животом богоугодним и сву пажњу посвећиваху хришћанском васпитању синова својих. Када им синови порастоше, послаше их на науке у Вирит (Бејрут); но догоди се, да бура потопи лађу. Промислом пак Божјим Јован и Аркадије буду некако спасени и таласима избачени на обалу, али на два разна места, тако да сваки мишљаше за другога да је потонуо. Из туге један за другим они се оба замонаше у два разна манастира. После две године ожалошћени њихови родитељи дођу у Јерусалим на поклоњење светињама. Тамо помоћу прозорљивости једнога духовника састану се најпре брат с братом, а потом и родитељи с децом својом. Из благодарности према Богу Ксенофонт и Марија раздаду све своје имање сиромасима, а они се обоје замонаше. Дирљива историја ове четири свете душе јасно показује како Господ дивно руководи судбом оних, који у Њега верују; како попушта на њих муку и жалост, да би их после, још већма ојачане у вери, увео у што већу радост. Живели и упокојили се у Господу у V веку.
Друг и пријатељ светог Паладија. Од ране младости па до смрти подвизавао се у једном вертепу. Основао два манастира и упокојио се у Господу 390. године. Ветхим, или Старим, назива се за разлику од Симеона Столника, који се нешто доцније подвизавао.
Обновио и оснажио Грузију као државу. Као велики ревнитељ вере хришћанске сазидао је многе нове храмове по Грузији и старе оправио. Сматра се препородитељем вере православне у Грузији.
Овај свети игуман Јерусалимски херувимски се подвизавао, и у миру се упокојио у петом веку.
Ови свети пострадаше у Феникији 295 године за време цара Диоклецијана и намесника царског у Феникији Максима. Ухваћен, свети Ананија би изведен пред намесника. И пошто исповеди Христа, и наружи идоле, бише га моткама, и жегоше му ребра пламеним буктињама, па му опаљене делове тела полише сирћетом и сољу. После тога светитељ молитвом разруши идолски храм и пообара идоле на земљу. Због тога би бачен у тамницу, и тамо добијаше храну од Бога. Ово чудо привуче вери Христовој тамничара Петра. Онда, по наредби намесниковој, њих обојица, заједно са седам других војника које свети Ананија беше привео вери у Христа тиме што чудесно остаде неповређен у толиким мукама, бише бачени у море. И тако ови блажени сви заједно добише венце од Христа за своје подвиге.