Одржан у Цариграду, у први мах 681. а у други мах 691. године. Овај Сабор осудио је јеретике монотелите, који су погрешно учили, као да је у Христу била само божанска воља без човечанске. Још је уз то донео неколико правила о реду и дисциплини свештенства.
Најпре римски сенатор и после епископ у Ноли. Следовао је примеру свога пријатеља светог Амвросија и примио крштење, после кога удаљи се у Шпанију у планине Пиринејске где се подвизавао. Но како се ниједан светилник не може сакрити, то и свети Павлин би пронађен и изабран за епископа нолског. Био је пастир добри и милостиви. Мирно се упокојио 431. године. Мошти му почивају у Риму у цркви Светог Вартоломеја.
Овај преподобни беше се затворио у једну врло малу и мрачну, без икаквог прозора, келију. И ту се подвизаваше тешким подвизима. Касније пак, много пута потстицан од једног брата, по имену Амијана, оде у манастир, те прими управу и постаде игуман. Проводио је живот у великој кротости и смиреноумљу, и ударао тело своје сваком муком. Јео је једанпут у три или четири дана. Имао је гвозден појас око струка. Носио је о врату врло тешке вериге. Видећи га погурена под тешким веригама, неко га упита, каква му је корист од тога, и зашто не гледа горе, к небу.
У Киру антиохијском беше један преподобни, по имену Мавсим, a пo говору Сирац. По животу био је сељачки прост али је блистао врлинама. Имао је само једну хаљину. И кад му она оветша, он је не баци, него непрестано стављаше закрпу на закрпу, и тако некако покриваше голотињу своју...
Овај преподобни родио се у насељу Каперсана, на обалама реке Еуфрата. Заволевши молчалнички живот монашки, он нађе с оне стране реке једну малу келију, затвори се у њу, али не остави на њој ни врата, да би могао излазити, ни прозор, да ои светлост могла улазити. Испод земље ископао је мали ходник, кроз који је једном у години излазио и сакупљао себи храну за целу годину. Сазнавти за његово подвижништво, архијереј тога краја оде к њему, желећи да му да свештенички чин. И прокопавши једну рупу на келији његовој, архијереј уђе, стави руку своју на главу преподобнога, и сатвори молитву рукоположења. И потом говораше му много, и каза му да га је рукоположио за свештеника, али преподобни не проговори ни речи. Отишавши, архијереј нареди да се опет затвори она рупа коју он беше отворио на келији.
Преподобни Генадије, назван у светом крштењу Григорије, бејаше син јединац бојара Јована и жене му Јелене, који живљаху у Литовској земљи. Григорије из детињства волео је посећивати цркву Божју и стално се кретао међу црквеним клиром, посећујући сва богослужења. Родитељи беху незадовољни таквим понашањем сина и говораху му: "Зашто тако радиш? Зар си ти црквени послужитељ? Ти нас срамотиш пред људима. Доста је да заједно с нама одлазиш у цркву, а да остало време проводиш код куће и у друштву са својим вршњацима. Но нарочито не треба да лишаваш себе одмора ноћу". - На то им Григорије одговараше: "Мили родитељи, не досађујте ми таквим речима; ја не желим да се бавим дечјим играма. Бог ради што хоће, а човек што може; Дух Свети пак упућује сваког човека на пут истине."
Због вере у Христа бачени у јаму скончаше. Ово би у граду Париу у Малој Азији.
Подвизавао се у светој обитељи Печерској. Скончао крајем дванаестог века. Почива у пештери преподобног Антонија.
Чудотворац; добровољни мученик, много пропатио од мраза, од жеге, у глади, у жеђи; манастире подигао, братију сабрао; у многом трпљењу доживео дубоку старост. Преставио се 1623 године, ученици га сахранили у његовом манастиру.
Би рођен и живљаше на Криту; подвизаваше се као монах у манастиру св. Јована Богослова близу града Ираклиона, код једног искусног старца. Би посвећен у свештенство и чињаше многе милостиње сиротињи. Просијавши у подвизима и осветивши се благодаћу Божјом, упокоји се у миру 1511 године. Његове мошти касније бише пренесене на острво Закинтос, где и данас почивају.