Аристокл би свештеник саборне цркве у граду Тамасу на Кипру и провођаше богоугодан живот. Због његове велике ревности к вери удостоји се гласа с неба, да иде у Саламину Кипарску и прими венац мучеништва. Њему се придружише Димитријан ђакон и Атанасије чтец. Дошавши у Саламину, ови Божји људи почеше проповедати Христа. Незнабошци их ухвате и после истјазања Аристокла мачем посеку, а Димитријана и Атанасија у огњу спале 306. године.
Главни му је празник 23. децембра, а 20. јуна му је летњи празник. О овоме летњем празнику бива велики сабор народа у манастиру Светог Наума. Многи болесници долазе или бивају донесени, да ту над моштима светитељевим кроз веру и молитву получе исцељење. Не само православни него и људи друге вере долазе да потраже помоћ од светог Наума. Један муслиман из Ресна донео је и приложио манастиру звоно 1926. године из благодарности, што му је светитељ исцелио брата и са самртничке постеље подигао поново у живот. Прилагач се звао Џемаил Зизо, а његов исцељени брат Сулејман Зизо. Обојица су били угледни грађани у Ресну.
Као ученик Григорија Синаита подвизавао се на Атону у скиту Магулу код Филотејског манастира пуних двадесет осам година. Ту је он саградио доцније обитељ светог Маманта. Буде изабран за патријарха цариградског 1350. године. После четири године удаљи се с престола патријаршког поново у Свету Гору. Но у време цара Јована Палеолога поново буде враћен на престо, где као патријарх остане до смрти. Упокојио се 1368. године на путу са Серез, куда је ходио царици српској Јелени, да иште помоћ против Турака. У друштву са Игњатијем саставио красно руководство за подвижнике. Осим тога написао житије светог Григорија Синаита и светог Теодосија Трновског, као и многобројне беседе. Интересантно је споменути, како је свети Максим Капсокаливит прорекао смрт патријарху Калисту. На путу за Србију Калист удари на Свету Гору. Видећи га, свети Максим рече: „Овај старац неће више видети своје пастве, јер позади њега чује се надгробно пјеније: блажени непорочни в пути”.
Рођен у Александрији и рано ступио у манастир. Удостојио се великих откровења и моћне благодати, тако да је и мртве васкрсавао и демоне из људи изгонио. Био најпре епископ у Александрији, па по заповести с неба пређе у Италију у незнабожачки град Врунтисиопољ, који сав покрсти и у коме сагради храм Богоматери. По многом и успешном труду преселио се у вечност у време цара Теодосија II, у V веку.
Знаменити патриције и конзул у Цариграду. Основао близу Златних Врата цркву светог Јована Претече и манастир, прозват по њему Студијски. Овај манастир је постао знаменит по многим славним мужевима, духовницима, подвижницима и за веру страдалницима, од којих је најпознатији свети Теодор Студит. Латински крстоносци разорили су ову обитељ 1204. године, но обнови је цар Константин Палеолог Порфирородни 1293. године. На том месту сада се налази турска џамија.
Неко време по вазнесењу Господа нашег Исуса Христа и по силаску Светога Духа на апостоле, божанствени апостол и еванђелист Лука, који беше вешт иконописац, намала на дасци икону Пресвете Владичице наше Богородице и донесе је к самој Пречистој Дјеви. Угледавши свој лик на икони, Пречиста се опомену свог некадашњег пророчанства о себи и рече: Од сада ће ме звати блаженом сви нараштаји (Лк. 1, 48). Затим изговори и ово: "Благодат моја нека буде са овом иконом". - И ова пресвета реч Богородице заиста постаде дело: јер благодаћу Божје Матере стадоше од те свете иконе бивати неисказана чудеса...
Син великог кнеза Андреја Богољубског; као младић одликовао се узорном побожношћу, љубављу к читању свештених књига и к разговарању с побожним људима; изнуравао тело своје строгим постом, а душу крепио и јачао бдењем и молитвама. Упокојио се 1175. године у најбољим годинама, и био погребен у Владимирској Успенској саборној цркви. Свете мошти његове обретене нетљене и покоје се у истој саборној цркви.
Пострадао за Господа Христа мачем посечен. Спомен му се врши у мартирију Св. Исидора унутар храма Св. Ирине, према мору (у Цариграду).