Један од Седамдесет апостола. Рођен у Листри Ликаонској од оца Грка и мајке Јеврејке. Мајку и бабу му похваљује апостол Павле због вере нелицемерне (2. Тим 1, 4-5). У Листри се Тимотеј срео први пут са великим апостолом, и сам био сведок када је Павле исцелио хромог од рођења. Доцније је Тимотеј био безмало сталан сапутник Павлов, обишавши са њим Ахају, Македонију, Италију и Шпанију. Велики ревнитељ вере, изврстан беседник и сладак душом, Тимотеј је много допринео распрострањењу и утврђењу вере хришћанске. Павле га назива правим сином у вјери (1. Тим 1, 2). По мученичкој смрти Павловој Тимотеј је имао за учитеља светог Јована Јеванђелиста. Али када овога цар Дометијан прогна из Ефеса на острво Патмос, Тимотеј оста у Ефесу да епископује. У време неког идолског празника званог Катагогиум, незнабошци, кивни на хришћане, мучки и под маскама нападну Тимотеја и убију га (око 93. године). Часне мошти његове доцније су пренете у Цариград и сахрањене у цркви Светих Апостола, до гроба светог Луке Јеванђелиста и светог Андреја Првозваног.
Персијанац по роду. Незнабожачко му име беше Магундат. Када цар Ираклије ратоваше с Персијанцима, Магундат пребегне хришћанима, оде у Јерусалим где се крсти и добије име Анастасије. Не беше му доста што се крстио, него се и замонаши, да би се сав предао служењу Господа. Поред осталих подвига врло је рано читао житије светих мученика и читајући, квасио је књигу сузама, и сам жарко чезнући за мучеништвом. Господ га је најзад увенчао венцем мученичким. Дуго лежаше у тамници и би љуто мучен, док му цар Хозрое не изрече смртну пресуду. По тој пресуди Анастасије би удављен у води, па после извађен из воде, и џелат му одсече главу и посла цару. Пострада 22. јануара 628. године у граду Бетсалое, близу Ниниве.
Ови свети мученици по рођењу беху из разних покрајина римске царевине и живљаху у Адрианопољу за царовања Лава Јерменина. Уто бугарски цар Крум опустоши Тракију и Македонију и приближи се самом Цариграду; затим после тромесечне опсаде заузе Адрианопољ и одведе у ропство све његове житеље, око четрдесет хиљада њих, колико их беше остало живих после покоља...
Цариграђанин по роду и најпре високи дворјанин на двору цара Ираклија, а потом монах и игуман једног манастира недалеко од престонице. Највећи бранилац Православља од тзв. монотелитске јереси, која се ишчаури из јереси Евтихијеве. Наиме: као што је Евтихије тврдио, да је у Христу једна природа, тако су монотелити тврдили, да је у Христу једна воља. Максим се опре томе тврђењу и нађе се као противник и цара и патријарха. Но он се не устраши, него истраја до краја у доказивању да су у Господу биле две воље као и две природе. Његовим настојањем одржи се један сабор у Картагини а други у Риму, и оба та сабора анатемишу учење монотелита. Страдање Максимово за Православље не да се описати: истјазаван од кнежева, обмањиван од прелата, пљуван од масе народне, тучен од војника, прогоњен, затваран, док најзад, са одсеченим језиком и руком, не би осуђен на доживотно прогонство у земљу Скитску, где три године проведе у тамници, па предаде душу Богу, 666. године.
Рођен у Грчкој, одакле би дозван на двор руског цара Василија Јовановића за царског библиотекара и преводиоца. Много је радио, али много је и страдао за истину. Провео је дуго времена у тамници где је написао познати канон Светоме Духу, који се и сада употребљава у цркви. Упокојио се у Господу 1556. године.
Родом из Никеје. Будући још дететом чињаше чудеса велика благодаћу Божјом. Извео воду из камена, васкрсао своју мртву мајку. Белим голубом одведен у гору Олимпијску где из једне пећине истера лава и он се настани унутра. Мучен за Христа у петнаестој години својој, у време цара Диоклецијана, и то у Никеји. Никако се не хте одрећи Христа. После бијења и тамновања бачен у огањ, но Бог га очува жива. Тада га ставише пред гладног лава, но лав се умиљаваше око Неофита. Светитељ позна у томе лаву онога истог, у чијој се пећини он подвизавао, па га помилова и нареди му да иде опет у своју пећину. Тада Неофита прободу копљем и он се пресели душом у дворе Господње.
Тринаестогодишња девојчица, за веру у Христа бачена у огањ, па мачем посечена. Пројавила велику чудотворну моћ за живота и по смрти. Пострадала у време Диоклецијана, 305. године.
Ови свети добропобедни мученици пострадаше 292 године од војводе Лисија за царовања Диоклецијана и Максимијана. Прва тројица: Валеријан, Кандид и Акила, беху као хришћани ухваћени у горама Трапезунтским. Јер кад беше настало гоњење на хришћане, они оставише домове своје, и имања своја, и сав сујетни свет, и отидоше у горе, волећи да живе са зверима него са богомрским идолопоклоницима.