Беше војник под царевима Диоклецијаном и Максимијаном. А када се налажаше у граду Газа, он би оптужен тамошњом кнезу као хришћанин. Изведен на суд, он изјави да је хришћанин. Тада га без престанка тукоше седам дана, и тако силно, да су се измењали тридесет и шест војника који су га тукли. Крв му је потоцима текла из тела, и обојила сву земљу око њега. И пошто храбри ратник Христов јуначки претрпе тако страшно мучење од војне силе, он давидовски отпутова међу небеску војну силу, предавши душу своју у руке Божје. И доби венац мучеништва. Свети мученик Мајор пострада око 295 године (или по другима 304 год.).
У неким Синаксарима њихов се спомен врши данас; иначе 25. септембра, где се налази њихово опширно житије.
Један од Седамдесет. Би роб Филимона, човека богата и угледна у граду Колосају у Фригији, но погрешио нешто своме господару и побеже у Рим где чу Јеванђеље од апостола Павла и крсти се. Па како је апостол Павле и Филимона раније био привео правој вери, то он измири ову двојицу, Филимона и Онисима, господара и роба, написавши нарочиту посланицу Филимону, један од најдирљивијих писаних састава који уопште постоје у Светом Писму. „Молимо те”, пише апостол Филимону, „за чедо моје Онисима, којега родих у оковима својим... Јер можда се зато и растаде с тобом за кратко да га добијеш за вјечност, не више као роба, него више од роба, брата љубљенога...” (Фил 1, 10 и 15-16). Тронут овим писмом Филимон заиста прими Онисима као брата ослободивши га робовања. Доцније Онисим буде постављен за епископа од самих апостола и прими Ефеску столицу по смрти апостола Тимотеја. То се види из посланице Игњатија Богоносца. У време Трајановог гоњења Онисим већ као старац би ухапшен и у Рим доведен. Ту је одговарао пред судијом Тертулом, тамновао и најзад посечен био. Тело његово узе нека богата жена, стави у сребрни ковчег и чесно сахрани 109. године.
Пустињак сиријски. Најпре се подвизавао под руководством светих мужева, а доцније удаљио и осамио у пустињи. Хранио се искључиво биљном храном. Чак ни воћа није окушао. Све време проводио у отвореном простору на молитви, трпећи сваку непогоду времена. Доживео старост од 95 година и мирно се упокојио у Господу 440. години.
Врло угледан властелин у Цариграду међу властелом и дворјанима цара Теодосија Млађега. Загрејан љубављу Христовом, Аксентије се замонаши и пребиваше још не дуго време у Цариграду. Када се почеше о њему похвале говорити, он побеже од људских похвала и настани се на једној гори близу Халкидона, која се после прозва Аксентијева гора. Не оствари му се жеља да остане ту заувек скривен од људи, јер нађоше га чобани и разгласише га. И почеше к њему доводити болеснике на исцељење. И он исцели многе. Слепоме поврати вид, губаве очисти, помазав их јелејем, тако и узетога подиже, и многе демонијаке ослободи демона. Све је то за дивљење, али је његова смерност још за веће дивљење. Кад год су га молили да некога исцели, он се бранио речима: и ја сам човек грешан! Но принуђен многим молбама он је приступао исцељењу на следеће начине: или је позивао све присутне да се с њим заједно помоле Богу за болесника; или је прво утврђивао веру у људима, па онда им говорио, да ће им Бог дати по вери; или је говорио над главом болесниковом: исцељује те Господ Исус Христос! То је све чинио, само да се не би чудотворство приписивало њему него Богу Свемогућем. Учествовао на IV васељенском сабору у Халкидону и силно штитио Православље од јереси Евтихијеве и Несторијеве. У дубокој старости узе Господ његову младу душу к Себи 470. године, а старо тело оста на земљи, од које је и саздано.
Живео је у време светих Антонија и Теодосија. Дошао у манастир као богати трговац. Остави све и раздели сиротињи, а он се преда најстрожем подвигу у зазиданој ћелији. Сам свети Антоније кроз оканце додавао му по једну просфору, и то сваки други дан. Прелештен од демона, који му се јаве у светлости ангелској, он се поклони њима, потом и самом сатани, верујући да је то Христос. Од тога се разболи, и одлежи две године, после чега оздрави и постане обазривији и искуснији подвижник, због чега му се пред крај даде благодат обилна. Упокојио се 1090. године.
Браћа рођена, родом из Солуна, од родитеља знаменитих и богатих, Лава и Марије. Старији брат Методије као официр проведе десет година међу Словенима (македонским) и тако научи словенски језик. По том се Методије удаљи у гору Олимп и предаде монашом подвигу. Ту му се придружи доцније и Кирил (Константин).
Пoштo заволе живот без куће и крова, овај светитељ оде на врх антиохијске планине Кире, коју су поштовали стари незнабошци. Стога тамошњи храм демона, који незнабошци беху подигли, он посвети Богу, и настани се у њему. Ту начини неки врло мали заклон, под који је ретко залазио. И живљаше ту блажени у не малим трудовима. А подвигостројитељ Бог, по мери трудова његових даде преподобном Марону меру своје благодати. Јер је човек могао видети како су на молитве преподобног жеге и врућине нестајале, мраз престајао, демони бежали, и разне болести исцељиване.
Преподобни Аврам био за царовања Теодосија Великог. Рођен и одгојен у граду Киру. Ту и накупио богатство подвижничког живота и врлине. Силним бдењем и свеноћним стајањем и пошћењем блажени је толико истрошио своје тело, да је много година остао непокретан, и није могао да иде. Сазнавши пак да близу горе Ливана има неко место пуно идола, он оде тамо. И најми једну кућу, и проведе у њој мирно три дана...