Овај светитељ беше са острва Крита, син врло побожних родитеља, Теофана и Јулијане. Пошто доста времена проведе у школи, родитељи га одредише да чува овце. А он, горећи божанском ревношћу и љубављу, једнога дана напусти своју постојбину и отпутова у Селевкију. Тамо проведе не мало времена, живећи само на врло мало хлеба и воде. Када му би двадесет и шест година, иконоборац Лав IV умре, и Православље доби слободу. Тада овај преподобни отпутова у Јерсалим са много љубави, да се поклони свима светим местима. Немогуће је описати какве је он све страхоте тамо претрпео од Агарјана и Јевреја у току читавих дванаест година.
Свети отац наш Фостирије засија на Истоку као сунце, затим отиде на крајњи Запад. Тамо се повуче на једну високу и тиху гору. И мољаше се усрдно Богу, мучећи и кињећи тело своје постом, бдењем, лежањем на земљи, и сваком другом тескобом. Тако постаде уистину светило (φωστήρ = светило), сагласно имену свом, обасјавајући васељену. Јер чувајући тело своје светим, и душу чистом, и боголикост неоскврњеном, он постаде обиталиште Светога Духа.
Апостол Филип крстио је овога црнца и евнуха (Дап 8, 26-39 По крштењу евнух се вратио дома и почео проповедати Христа. Он је био првим апостолом вере међу црнцима у Етиопији. Скончао је мученички и удостојио се царства Божјег.
У младости наљути се на родитеље и пред Турцима изјави да ће се потурчити. Одмах за тим покаја се за те речи, оде у Хиландар где се замонаши. Мучен савешћу, он се реши на мучеништво. Зато, с благословом духовника свога, оде у Трново, где се јави Турцима, објави себе хришћанином, наруга се Мухамеду, због чега би посечен 4. јануара 1818. године у тридест другој години свога живота. Тело овог духовног витеза није сачувано, јер га Турци бацише у море.
Овај свети Зосима беше из Киликије. Живљаше у пустињи заједно са зверињем. Ухваћен од кнеза Дометијана, он исповеди да је Христос истинити Бог. Усијаним гвожђем бушили му уши; бацили га у казан пун узаврелог блата; затим га главачке обесили; и на чудесан начин од свега тога остао неповређен. У том наиђе један лав који људским гласом говораше о Божанству Христовом. To привуче вери Христовој Атанасија Коментарисија. А мучитељ отпусти светитеља слободна. И он отиде у пустињу и у горе, где је раније боравио. И пошто научи Атанасија истинама вере, крсти га. А живљаху тамо заједно. Једном приликом се на необичан начин расцепи стена, у коју они уђоше, и предадоше душе своје у руке Божје.
Преподобни Акакије Мирсинон подвизавао се у Латру, где је основао велику лавру Пресвете Богородице. Удостојио се дара чудотворства.
Био игуман обитељи коју сам основао, у Кукуми Сицилијској. Ту се подвизавао са својом сабраћом, грчким монасима, пошто беху побегли од иконоборства. Преподобни Теоктист упокојио се године осамстоте.
Ови свети преподобномученици пострадаше од паписта који рушише Свету Гору Атонску за царовања византијског цара Михаила Полеолога (1258-1282 год.). Зато што смело изобличише латине због јереси, проподобни Јевтимије би потопљен а монаси обешени, и тако мученичком кончином прославише Господа који их увенча.