Назват Ксантопулос по келији Ксантопула на Атонској Гори где се он дуго подвизавао са другом својим Игњатијем. Са овим Игњатијем написао је свети Калист свој сопствени опит о безмолвном животу у стотину глава. Ово дело заузима врло видно место у подвижничкој књижевности. Калист је био под великим утицајем свога учитеља светог Григорија Синаита, чије је житије он написао. Као патријарх цариградски свети Калист је једном отишао у Србију, и на том путовању разболео се и умро (како му је пред пут и прорекао свети Максим Капсокаливит у Светој Гори).
Родом од Хелеспонта. Бавио се бељењем платна, због чега је био прозват Бељом. У време цара Декија он поцепа царску наредбу о гоњењу хришћана. Зато би бачен у тамницу, где му се јави сам Господ и охрабри га говорећи: „Не бој се, ја сам с тобом”. У том часу окови се његови растопише као восак, тамница се отвори сама од себе, и он изађе. Поново ухваћен, и осуђен. Нечовечно мучен: одсекоше му прсте руку и ногу, па га онда посекоше. Глава његова ноћу се светлила као свећа.
Бугарин по рођењу. Са својом дружином борио се у грчкој војсци против Агарјана и Етиопљана. Показивао чуда од неустрашивости. Убио страшну змију и ослободио девојку. Ускоро потом преселио се у вечни живот овај праведни муж. Живео и умро у IV веку. Сахрањен најпре негде у Тракији, а 1206. године цар Кало-Јован пренесе му мошти у Трново.
Архип беше један од Седамдесет. Апостол Павле помиње га у посланици Колошанима и Филимону, називајући га својим “другаром у војевању.” У граду Колосају средиште хришћанства беше у кући Филимоновој. Ту се сабираху хришћани на молитву. То називаше апостол Павле, пишући Филимону, “твоја домашња црква.” У то време апостоли рукополагаху своје ученике за епископе, и то неке од њих на стално место, а неке као мисионаре путујуће по разним местима. И Филимон је био један од ових последњих. Апфија, Филимонова жена, пошћаше се и служаше “домашњој цркви.” У време неког празника незнабошкој богињи Артемиди, сви верни у Колосају беху по обичају сабрани у дом Филимонов на молитву. Незнабошци, сазнав за овај скуп, јурну и похватају све хришћане, Филимона, Архипа и Апфију, као вође, најпре ставе на шибу, а после их закопају до појаса у земљу и почну их камењем тући. И тако убију Филимона и Апфију, а Архипа изваде из рупе једва жива, и оставе га на забаву деци. Деца, пак, избоду га свега ножевима. И тако и овај Павлов “другар у војевању” добро сконча ток свога земаљског пута.
Овај светитељ посвети живот свој подвижничкој и борбеној философији. Тако он подвижништвом својим и борбом стече сваку врсту врлине. Он беше родом из Јерусалима. Постављен за чтеца цркве Кесаријске,[7] и поседујући дар разумевања Светога Писма Прокопије објашњаваше вернима Реч Божију. Осим тога он се бавио превођењем Светога Писма на сирски језик. Исто тако он из бесомучних изгоњаше бесове...
Преподобни Агава беше пореклом Измаиљћанин. Оставивши родитеље, отаџбину и богатство, он пође за једним монахом, од кога прими монашку схиму. Наставник преподобног Агаве оде заједно с њим к великом подвижнику преподобном Јевсевију и постадоше његови ученици. Од великог Јевсевија Агава се научи пребивати дуго време у молитвеном бдењу...
ОВИ мученици беху из Антиохије Писидијске. Пострадаше под царем Диоклецијаном и игемоном Магном. Наговарани да се одрекну вере Христове и принесу жртву идолима, они одбише и неустрашиво исповедише своју веру у Јединог Истинитог Бога - Господа Христа. Због тога их ставише на разноврсне муке; затим им главе одсекоше. И тако ови блажени примише венце мучеништва.
Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело, тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи &&кћери царевој,&& невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше петнаест степеница. Родитељи дигоше Деву на прву степеницу, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку, уведе је не само у храм него у Свјатаја Свјатих тј. у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дому, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних девет година. Док јој беху родитељи живи, посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку дванаест година би дата светом Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
Син Изјаслава и праунук светог Владимира, свети Петар се одликовао необичном кротошћу, смиреношћу и побожношћу. Услед сплетки кнезова Ростиславича он би подмукло убијен, крајем једанаестог столећа.