Исихаста који је живео у доба кнеза Лазара. Провео у посту и молитви четрдесет година у пећини близу данашњег манастира Тумане, у источној Србији, који је подигнут на месту где се свети Зосим упокојио. У манастирском храму почивају његове чудотворне мошти.
У години 1314, у време светог Петра, митрополита Кијевског и целе Русије, при благоверном кнезу јарославском Давиду Теодоровичу, епископ ростовски и јарославски Прохор, - по другима Трифун, - обилазећи своју епархију, допутова у КирилоБјелозерски манастир; одатле он продужи пут водом на чамцима, најпре по Волгиној притоци Шексин, а затим по самој Волги до града Јарослава...
Ови свети мученици бише бачени у огањ за исповедање Христа, и тако скончаше. Спомен им се врши у храму Свете Ирине (у Цариграду).
Од ране младости узео на раме крст Господњи, и обитавао по горама и пећинама и рупама, проводећи живот у молитвама и строгим подвизима. Затим је постао игуман манастира Оровског (у Чесној гори). Принео себе Богу као скупоцено миро и најпријатнији тамјан. (У неким Синаксарима назива се Теодор).
Подвизавао се у Кијево-Печерској обитељи заједно са преподобним Алипијем[13]. Свете мошти његове почивају у Антонијевој пештери.
Овај спомен забележен је у рукопису Г 74 Велике Лавре на Светој Гори, где се на листу 100 налазе и 5 стихира Св. Јована Дамаскина посвећених овом празнику.