Превеликим подвигом достиже велико савршенство. Када себе добро утврди и просвети у самоћи, тада основа постепено неколико манастира, и би изврстан духовни вођ и наставник многих монаха. Руфин који га посети, овако га описује: „У својој одећи он је личио на ангела Божјег, деведесетолетни старац с дугом брадом као снег белом, веома пријатне спољашњости. Поглед његов светлио се нечим надчовечанским”. Више пута видео ангеле Божје. Нарочито се трудио, да никад не изрекне неистину... Имао је велика искушења од демона, но трезвено и храбро све је савладао. Причешћивао се посведневно. Једном га опомену ученик, да је дошао Васкрс, и да треба празновати. Чувши то, он изађе напоље, диже руке к небу, и три дана проведе у молитви без одмора. Па објасни ученику: „То и јесте празновање Васкрса за монаха, да ум свој узвиси и с Богом сједини”. Упокоји се у дубокој старости око 390. године.
Први беше војник а други сенатор римски. У време цара Галијена Марин свети служаше као војник у Кесарији Палестинској. Због вере Христове би посечен мачем. Његовом страдању присуствоваше Астерије сенатор, који беше хришћанин. Он скиде са себе своју доламу, обви њоме тело мученика, узе га не раме, однесе и чесно сахрани. Незнабошци видећи то, посекоше и њега мачем. Чесно пострадаше за Христа око 260. године.
Одмалена болешљив, и одмалена жељан монаштва. Донесен у Печерску лавру ради исцељења, он ту оста до смрти. Он се више мољаше Богу за болест него за здравље. Ноћу му се јаве ангели и постригу га за монаха. Том приликом му рекну, да ће до смрти боловати, и да ће пред саму смрт оздравити. Тако и би. Лежао је двадесет година у постељи. Чинио чудеса за живота и био необично прозорљив. Пред смрт устаде с постеље потпуно здрав, и одмах припреми себи гроб, и упокоји се у Господу 1110. године.
Посечен у време Антонина 213. године у сто шеснаестој години свога живота.
Подвизавао се у Светој Гори, у атару манастира Филотејева; био "жижа благодати" и велики чудотворац. Упокојио се у миру после дужег подвижничког живота. За свог ученика имао је преподобномученика Дамјана (чији спомен видети под 14 фебруаром).
Живео у другој половини деветога столећа; упокојио се у миру. Житије му написао Никола Малаксос, свештеник из Навплија (Пелопонез).
Ове десетине хиљада светих подвижника Тивејских у миру се упокојише.