У XIV веку подвизавао се као монах у Светој Гори на свој нарочити начин; наиме, правио се мало јуродив и стално је мењао своје обиталиште. А његово обиталиште била је колиба од грања. Једну за другом колибу он је подизао и палио, због чега је и назват Капсокалива, тј. Паликолиба. Сматран је за лудака све док није у Свету Гору дошао свети Григорије Синаит који у Максиму открије јединственог подвижника, чудотворног молитвеника и „ангела у телу”. Представио се Господу 1320. године.
Мученик Петар Анијски је рођен у селу Анеи у Палестини. Током прогона хришћана био је заробљен и доведен пред владара Палестине. Узалуд су га убеђивали да суди људима и ода част паганским боговима не би ли избегао патње. "Тада ћу заиста помиловати себе, када не одступим од Јеванђеља, и не принесем жртву идолима," - одговорио је светац, и био је спаљен на ломачи. У неким календарима се помиње дупло, 12. јануара као Петар Авессаломита и 13. јануара као Петар Анијски, због погрешног веровања да је реч о различитим личностима.
Сељачко дете, рођен у близини Ростова. У тридесетој години живота оставио кућу, ступио у манастир Борисогљебски. Затворивши се у келији, железним конопцем привезао себе за дрвену столицу. Спавао два до три сата у току ноћи и дана: тукао тело своје гвозденим штапом, непрестано обављајући молитву. Своје недремљиве молитвене подвиге понекад смењивао шијењем власених одећа, камилавки и прављењем одела за просјаке. Много пропатио од завидљиваца. За свој свети богоугодни живот удостојен од Бога дара прозорљивости. Предсказао разорење Москве од Пољака и њено ослобођење. Упокојио се 1616 године у својој 69 години, и сахрањен у Борисогљебском манастиру.
Бачени у реку за веру у Христа, ови свети мученици скончаше.
Син трговца; рођен у граду Козељску; одмалена заволео књигу и веру; у раној младости замонашио се у Соловецком манастиру. Строго се подвизавао. Но жудан још строжијих подвига прешао на пусто Анзерско острво. Ту трпео крајњу оскудицу. Прочуо се као велики подвижник. Цар Михаил Фјодорович позвао га у Москву; предсказао цару да ће добити сина. Цар га за то богато обдари, и преподобни подиже на острву Анзеру храм и манастир. Устројивши манастир, преподобни написа за братију строг општежићни устав. Упокоји се преподобни отац наш Елеазар у дубокој старости, 13 јануара 1656 године. Године пак 1757, када се зидао храм над његовим гробом, бише пронађене његове свете мошти читаве и нетљене.
Славна монахиња и наставница монахиња из Александрије. „Као што је дрвећу потребна зима и снег, да би доносило рода, тако су муке и напасти потребне животу нашем”, говорила је ова света жена. Упокојила се мирно почетком V века.
Овај свети беше војник. За време цара Диоклецијана би 298 године оптужен да је хришћанин. Кад га изведоше пред цара, цар га примораваше да принесе жртву идолима. Али пошто он не хте да то учини, одузеше му појас који беше знак војничког звања. Затим му кожу одраше, и секиром тело секоше. А свети са таквим јунаштвом поднесе ове љуте муке, да се ни уздах не оте нз уста његових. Мучитељ се зачуди и запрепасти, јер је драње коже трајало дуго. И пошто на телу мучениковом не остаде ни најмањи делић без ране, нареди мучитељ да га баце у тамницу. Осам дана проведе у тамници, и из рана му истече силна крв. Исцрпљен патњама, јунак Христов чесну душу своју предаде у руке Божје, и тако доби бесмртни венац мучеништва.