Ревносни поборник Православља у борби против Евтихијевес монофизитске јереси, свети патријарх Македоније живљаше у време јеретичког цара Анастасија (491-518г). Беше патријарх Цариградски од 495 до 511. године. Због супротстављања јереси царевој цар јеретик Анастасије лиши га патријаршијског престола и удаљи у Пафлагонију, где се овај богоугодник преставио 516. године. Због његовог прогоњења народ се веома бунио против цара. Зато свето тела његово би сахрањено у Цариграду. По предању, свети Македрније се прекрстио за време опела које су држали над њим - покојником.
Место и порекло рођења преподобног Силвестра не зна се добро. Само се зна да је монашки постриг добио од преподобног Сергија Радонешког, и да се спочетка подвизавао у његовом манастиру. Са благословом знаменитог Радонешког подвижника Силвестар је, жељан усамљености, отпутовао на далеки североисток и зауставио се на обалама реке Обноре. У то време тамо беху непролазне шуме, и у близини не беше никаквих насеља. Начинивши себи убогу тесну келију, преподобни Силвестар се стаде подвизавати у најпотпунијем усамљеништву, подносећи свакорвсне невоље, сав предан непрекидној молитви и бдењу.
Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.
Свети Дука беше родом са острва Митилене (у Јегејском мору). Беше млад, врло леп, целомудрен, и непријатељ телесних наслада. Пошто беше одличан кројач, многе аге и велможе позиваху Дуку да им шије одело. Због тога он одлажаше у многе великашке куће. Но догоди се да се у њега заљуби једна велика госпођа, високог порекла и достојанства...
Новомученик Христов беше на служби код једног аге, у кога отац његов беше надзорник имања. Једном Николај оде у Магнезију, носећи на ногама турску обућу. У Магнезији га због тога изведоше на суд. Судија захтеваше од њега да се потурчи, пошто носи турску обућу. Николај не хте ни да чује. Зато га судија изби, што мученик с радошћу отрпе. После тога судија му по други пут стаде предлагати, и то благо и кротко, да се потурчи, ако жели да га више не ставља на муке. А мученик, храбрије него први пут, одговори судији: Знај, судијо, немогуће је да се ја одрекнем вере своје, па ме ти не само моткама тукао, него ме и на најужаснију смрт предао.
Бранко Добросављевић рођен је 4. јануара 1886. године у Скадру код Војнића. Завршио је осам разреда гимназије за испитом зрелости и богословију у Сремским Карловцима 1908. Рукоположен је за ђакона 15. марта, а за презвитера 22. марта 1909. Службовао је у парохијама у Бувачи, Радовици и Вељуну. Одликован је Орденом Светог Саве и Орденом југословенске круне петог степена...
У време цара Аврелијана живљаше овај славни Сава у Риму, и имаше војводски чин. Пореклом беше од Готског племена. Посећиваше често хришћане по тамницама и помагаше их својим имањем. Због велике чистоте и поста даде му се од Бога власт над духовима нечистим. Када би оптужен као хришћанин, он смело стаде пред цара, баци преда њ свој војнички појас, и јавно исповеди Христа Господа. Би мучен разним мукама, шибан, гвожђем струган, свећама опаљиван. Но он не подлеже тим смртоносним мукама, но јави се жив и здрав. Његови другови, војници, видећи очигледно, да Бог помаже Сави, примише веру Христову. Њих седамдесет на броју одмах бише по наредби царевој посечени. Светом Сави јави се у тамници сам Христос Господ у великој светлости и крепљаше мученика Свога. Потом Сава би осуђен на смрт потопљењем у воду. И бачен би у реку дубоку, где предаде душу Богу 272. године. И душа му оде ка Господу, коме је веран остао у мукама многим.
У раној младости ступи у монаштво у манастиру светих Козме и Дамјана у Цариграду, и прими на себе тежак подвиг ради Христа Бога и ради душе своје. Себе је сматрала невестом Христовом, и овај свет као и непостојећи. Од њене велике љубави према Богу проистицаше и њено велико милосрђе према људима, нарочито према болним и страдалним. Даром, који јој Бог даде, исцељиваше она разне болести и разне муке на људима. На њеним ноћним молитвама виђали су је сву обасјану светлошћу небеском. А по смрти - и мошти јој беху целебне, те се на њеном гробу кроз векове стицаше мноштво болника и страдалника. Упокојила се мирно и прешла у вечну радост Господа свога 540. године.
Ова четворица беху војнички другови светог Ђорђа. Видећи храбро трпљење и чудеса светог Ђорђа, ови дивни војници посташе хришћани, због чега беху посечени.
Када судија наговараше Пасикрата да принесе жртву идолима, а тако исто и брата мученикова Папијана који беше отпао од Христа због страха од мучења, тада Пасикрат метну руку своју у огањ и викну: „Тело је смртно и огњем сагорева, но душа је бесмртна и не осећа видљиве муке!” Мајка га пак много подржаваше и храбраше да истраје до краја. Би посечен с Валентином; и оба се преселише у царство Христово око 228. године.