Рођен 258. године, у граду Анкири од оца незнабошца и мајке хришћанке. Његова благочестива мајка Ефросинија прорече своме сину мученичку смрт и остави овај свет када Клименту беше дванаест година. Њена другарица Софија узме Климента у своју кућу као сина, и поможе његово васпитавање у хришћанском духу. Толико беше Климент прочувен због свог добродетељног живота да би изабран за епископа анкирског у двадесетој години свога живота. У младим годинама он је стекао старческу мудрост, и великом уздржљивошћу укротио и победио своје тело. Хранио се само хлебом и зељем, и ништа није јео заклано и крвно. У време Диоклецијана би мучен тако страшно „како никад нико од постања света”. Провео је двадесет осам година на мукама и по тамницама и једанаест разних мучитеља истјазаваху га и мучаху. Када га једном удараху по лицу, пљуваху и зубе му кршаху, он довикну мучитељу Доментијану: „Почаст ми чиниш, о Доментијане, а не мучиш ме, јер и Господу мојему Исусу Христу уста бејаху тако бијена и образи шамарани, па, гле, и ја недостојни сада се тога удостојих!” Када би доведен пред цара Диоклецијана у Рим, цар постави на једну страну разна оруђа за мучење а на другу дарове, одликовања, одела, новце - све што цар може даривати, па онда рече Клименту да бира. Мученик Христов с презрењем погледа на сва блага царева, па изабра оруђа за мучење. И би мучен неисказано: комад по комад меса откидан му је с тела, тако да су се кости белеле испод меса. Најзад би посечен од војника, 312. године у цркви у Анкири, када као архијереј служаше службу Божју. Чудеса светог Климента су безбројна.
Одржан у Цариграду, у први мах 681. а у други мах 691. године. Овај Сабор осудио је јеретике монотелите, који су погрешно учили, као да је у Христу била само божанска воља без човечанске. Још је уз то донео неколико правила о реду и дисциплини свештенства.
Најпре римски сенатор и после епископ у Ноли. Следовао је примеру свога пријатеља светог Амвросија и примио крштење, после кога удаљи се у Шпанију у планине Пиринејске где се подвизавао. Но како се ниједан светилник не може сакрити, то и свети Павлин би пронађен и изабран за епископа нолског. Био је пастир добри и милостиви. Мирно се упокојио 431. године. Мошти му почивају у Риму у цркви Светог Вартоломеја.
Овај преподобни беше се затворио у једну врло малу и мрачну, без икаквог прозора, келију. И ту се подвизаваше тешким подвизима. Касније пак, много пута потстицан од једног брата, по имену Амијана, оде у манастир, те прими управу и постаде игуман. Проводио је живот у великој кротости и смиреноумљу, и ударао тело своје сваком муком. Јео је једанпут у три или четири дана. Имао је гвозден појас око струка. Носио је о врату врло тешке вериге. Видећи га погурена под тешким веригама, неко га упита, каква му је корист од тога, и зашто не гледа горе, к небу.
Један од Седамдесет апостола. Рођен у Листри Ликаонској од оца Грка и мајке Јеврејке. Мајку и бабу му похваљује апостол Павле због вере нелицемерне (2. Тим 1, 4-5). У Листри се Тимотеј срео први пут са великим апостолом, и сам био сведок када је Павле исцелио хромог од рођења. Доцније је Тимотеј био безмало сталан сапутник Павлов, обишавши са њим Ахају, Македонију, Италију и Шпанију. Велики ревнитељ вере, изврстан беседник и сладак душом, Тимотеј је много допринео распрострањењу и утврђењу вере хришћанске. Павле га назива правим сином у вјери (1. Тим 1, 2). По мученичкој смрти Павловој Тимотеј је имао за учитеља светог Јована Јеванђелиста. Али када овога цар Дометијан прогна из Ефеса на острво Патмос, Тимотеј оста у Ефесу да епископује. У време неког идолског празника званог Катагогиум, незнабошци, кивни на хришћане, мучки и под маскама нападну Тимотеја и убију га (око 93. године). Часне мошти његове доцније су пренете у Цариград и сахрањене у цркви Светих Апостола, до гроба светог Луке Јеванђелиста и светог Андреја Првозваног.
Персијанац по роду. Незнабожачко му име беше Магундат. Када цар Ираклије ратоваше с Персијанцима, Магундат пребегне хришћанима, оде у Јерусалим где се крсти и добије име Анастасије. Не беше му доста што се крстио, него се и замонаши, да би се сав предао служењу Господа. Поред осталих подвига врло је рано читао житије светих мученика и читајући, квасио је књигу сузама, и сам жарко чезнући за мучеништвом. Господ га је најзад увенчао венцем мученичким. Дуго лежаше у тамници и би љуто мучен, док му цар Хозрое не изрече смртну пресуду. По тој пресуди Анастасије би удављен у води, па после извађен из воде, и џелат му одсече главу и посла цару. Пострада 22. јануара 628. године у граду Бетсалое, близу Ниниве.
Ови свети мученици по рођењу беху из разних покрајина римске царевине и живљаху у Адрианопољу за царовања Лава Јерменина. Уто бугарски цар Крум опустоши Тракију и Македонију и приближи се самом Цариграду; затим после тромесечне опсаде заузе Адрианопољ и одведе у ропство све његове житеље, око четрдесет хиљада њих, колико их беше остало живих после покоља...
Подвизавао се у светој обитељи Печерској. Скончао крајем дванаестог века. Почива у пештери преподобног Антонија.
Чудотворац; добровољни мученик, много пропатио од мраза, од жеге, у глади, у жеђи; манастире подигао, братију сабрао; у многом трпљењу доживео дубоку старост. Преставио се 1623 године, ученици га сахранили у његовом манастиру.
Би рођен и живљаше на Криту; подвизаваше се као монах у манастиру св. Јована Богослова близу града Ираклиона, код једног искусног старца. Би посвећен у свештенство и чињаше многе милостиње сиротињи. Просијавши у подвизима и осветивши се благодаћу Божјом, упокоји се у миру 1511 године. Његове мошти касније бише пренесене на острво Закинтос, где и данас почивају.