Мисирац, један од млађих савременика Антонија Великог. Отац му био свештеник. Из послушности према родитељима ожени се, но жена му убрзо умре и он се удаљи у пустињу где проведе пуних шездесет година у труду и борби, унутрашњој и спољашњој, за царство небеско. Кад су га питали, зашто је толико сув и кад једе и кад не једе, он одговори: „Од страха Божијега”. Толико је успео очистити свој ум од злих помисли и срце своје од злих жеља да га је Бог обдарио обилатим даром чудотворства, тако да је и мртве из гроба васкрсавао. Његово смирење задивљавало је људе и демоне. Рече му једном демон: „Има само једно, у чему те ја не могу надвладати; то није пост, јер ја не једем никад ништа; то није ни бдење, јер ја не спавам никад”. „Него шта је то?” упита га Макарије. „Твоје смирење”, одговори демон. Своме ученику Пафнутију говорио је Макарије често: „Не осуђуј никога, и бићеш спасен”. Живео је деведесет седам година. Пред смрт на девет дана јавили му се из онога света свети Антоније и свети Пахомије и навестили му да ће кроз девет дана умрети, што се и догоди. Још му се пред саму смрт јавио херувим који му је открио у визији блажени свет небески, похвалио труд и врлину његову и рекао му, да је послат да му узме душу у Царство небеско. Упокојио се 390. године.
Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: „Шта то радиш?” Одговори Макарије: „Изнуравам онога који мене изнурава” (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година.
Рођен у Александрији 296. године, и од самог детињства имао наклоност к духовном звању. Био ђакон код архиепископа Александра, и пратио овога у Никеју на I васељенском сабору. На овом сабору Атанасије се прославио својом ученошћу, благочешћем и ревношћу за Православље. Он је врло много допринео да се Аријева јерес сузбије, а Православље утврди. Он је писао Символ Вере, који је био на Сабору усвојен. По смрти Александровој Атанасије би изабран за архиепископа александријског. У звању арихиепископском остане преко четрдесет година, премда не цело то време на престолу архиепископском. Безмало, кроз цео живот свој био је гоњен од јеретика. Од царева највише су га гонили: Констанције, Јулијан и Валент; од епископа Јевсевије Никомидијски, са још многим другим; а од јеретика Арије и његови следбеници. Био је принуђен крити се од гонитеља чак и у бунару, у гробу, по приватним кућама, пустињама. У два маха морао је бежати у Рим. Тек пред смрт проживео је неко време мирно као пастир добри усред доброг стада свога, које га је истински љубило. Мало је светитеља који су били тако безобзирно клеветани и тако злочиначки гоњени као свети Атанасије. Но његова велика душа све је трпељиво поднела ради љубави Христове и најзад изашла победоносна из целе те страшне и дуготрајне борбе. За савет, утеху и моралну потпору често је одлазио светом Антонију, кога је он поштовао као свога духовног оца. Човек који је формулисао највећу истину, имао је много и да пострада за ту истину, док га Господ није упокојио у царству Свом као свог „раба вјернаго”, 373. године (в. 2. мај).
Мисирац, рођен око 250. године у неком селу Коми близу Хераклеје. По смрти својих племенитих и богатих родитеља он подели наслеђено имање са својом малолетном сестром, збрину ову код неких рођака, свој део имања раздаде сиромасима, а он се у двадесетој својој години посвети животу подвижничком, коме је тежио од детињства. Најпре се подвизавао у близини свога села, но да би избегао беспокојства од људи, удаљи се у пустињу, на обале Црвенога мора, где као затвореник проведе двадесет година не дружећи се ни с ким осим с Богом кроз непрестану молитву, размишљање и созерцање, подносећи трпељиво неисказана демонска искушења. Слава његова пронесе се по целоме свету, и око њега се сабере мноштво ученика, које је он упућивао примером и речима на пут спасења. За осамдесет пет година свога подвижничког живота само је два пута отишао у Александрију, и то први пут тражећи мучеништва у време гоњења цркве, а други пут на позив светог Атанасија, да би оповргао клевету аријеваца као тобож да је и он присталица Аријеве јереси. Скончао је у сто петој години свога живота, оставив иза себе читаву војску ученика и подражатеља. Иако је Антоније био некњижан, он је бивао саветником и наставником најученијих људи тога времена, као што је био свети Атанасије Велики. Кад су га кушали неки јелински философи књижном мудрошћу, застиде их Антоније питањем: - „Шта је старије: разум или књига? и шта (од овог двога) би узрок другоме?” Постиђени философи разиђоше се, јер видеше, да они имају само књижно памћење без разума, а Антоније разум. Ево човека који је достигао савршенство, какво човек може уопште достићи на земљи. Ево васпитача васпитачима и учитеља учитељима, који је пуних осамдест пет година поправљао себе, те је само тако могао поправити и многе друге. Испуњен многим годинама и великим делима Антоније се упокојио у Господу 335. године.
Овај славни и у вери ревносни цар владао је од 379-395. године. Константин Велики забранио је гоњење хришћана, Теодосије Велики пак отишао још један корак даље: он је забранио у својој држави идолска жртвоприношења. Помагао је много да се вера хришћанска утврди и рашири у свету.
Албанац, рођен у селу Чуркли у Албанији од врло сиромашних родитеља, земљорадника. Присиљаван од Турака да се потурчи он остане непоколебљив у вери хришћанској, због чега буде обешен у Јањини 17. јануара 1838. године. Велики чудотворац и исцелитељ до дана данашњега.
Овај преподобни отац наш Антоније Нови пореклом је из Верије у Македонији. Родитељи му беху добродетељни и имућни. Васпиташе га племенито у врлинама. Још као дечак би рањен божанском љубављу. Стога напусти сјај и сујету овога света и отиде у манастир, у месту Переја. У то време овај манастир се славио мноштвом монаха и врлинским животом. Ту се дакле замонаши Антоније, и ревносно обављаше свако послушање које су му налагали. И постаде свој братији правило и образац врлина. Али пошто је преподобни желео да се посвети узвишенијем животу, замоли игумана, и овај му даде благослов, да се повуче у оближњу шуму да тамо живи у безмолвију и усамљеништву...
Преподобни Антоније основао Богородичин манастир на обали Црнога Мора. Преставио се у шеснаестом веку. Свете мошти му чудотворне.
Подвизавао се у Египатској пустињи, у једном скиту. Борио се против страсти и мучио себе немилосрдном уздржљивошћу. Преставио се у миру, у петом столећу. О њему се говори у Евергетиносу.
Рођен у Новгороду од благочестивих родитеља; од младости заволео осаму и молитву. Пострижен за монаха у Хутинском манастиру. Све време проводио у монашким подвизима. Преподобни Варлаам Хутински одредио га је за свог наследника. Но Антоније није дуго управљао манастиром: бежећи од људске славе он тајно напусти манастир и настани се у пећини на обали Димског језера. Ту он провођаше дане у трудовима, а ноћи у молитви. Постепено око њега се сабра братија, и на обали језера би основан манастир. Преподобни се престави у својих 67 година, 24 јуна 1224 године. Чудотворне мошти његове почивају у његовој обитељи.