Овај преподобни родио се у Цариграду од побожних и веома богатих родитеља. Пошто још као дете постаде побожан, он заволе да се обуче у монашку схиму. Зато отиде у околину Никомидије, и тамо се у једном манастиру званом Павлопетровом замонаши. И он толики успех постиже у врлинама, и толико се прочу, да и цареви сазнаше за њега. Упознао се са светим Теодором Студитом и другим светим исповедницима и радио са њима на васпостављању поштовања светих икона. У време пак цара Лава Иконоборца, би оптужен због поштовања светих икона. Због тога би стављен на разне муке, и поднесе најсуровија прогонства и невоље. Но он остаде непоколебљив, и до краја се држаше Православља. И тако отиде ка Господу радујући се, 821 године.
Епископовао на престолу Римском од 127 до 139 године.
Света мученица и њене христољубиве слуге пострадаше за Христа, мачем посечени.
О томе видети под данашњим датумом: Проналазак моштију светнх Мученика у Евгенији.
Ваистину преподобни Варадат бејаше из града Антиохије. Пошто заволе усамљенички и философски (φιλοσοφον = подвижнички) живот, он се најпре затвори у једну малу келију. Одатле пак отиде на једну врло високу стеновиту гору. Ту направи од дрвета један ковчег тако мали, да му се цело тело није могло сместити. Осим тога даске нису биле добро узглобљене, а поклопац је био као решетка, те је преподобног и киша тукла и жега сунчана пекла...
У време цара Максимијана би велико гоњење хришћана. У граду Апамији сирској Маврикије беше старешина месне војске. Незнабошци га тужише цару као хришћанина и као сејача вере хришћанске међу војницима. Сам цар дође и поведе истрагу. С Маврикијем би изведено пред цара и седамдесет војника хришћана, међу којима и син Маврикијев Фотин. Ни ласка ни претња царева не може поколебати ове јунаке. На претње цареве одговорише: „О царе, нема страха у доброумној и моћној души оних који љубе Господа!” Када цар нареди те свукоше с њих војничке појасе и хаљине, они му рекоше: „Бог наш обући ће нас хаљинама и појасима нетрулежним, и вечном славом!” Када их цар укореваше што су презрели част војничку, дату им од њега, они одговорише: „Чест твоја је бешчешће, јер си заборавио Бога који ти је дао царску власт!” Тада цар нареди, те пред очима Маврикијевим посекоше му сина Фотина, да би тиме устрашио оца и остале. Но Маврикије рече: „Испунио си нашу жељу, о мучитељу, и послао си напред пред нама Фотина, војника Христова”. Тада их цар осуди на најнечовечнију смрт: одведоше их у неко блато, обнажише, привезаше за дрвеће и намазаше медом, да их комарци, осе и стршљенови изуједају. У страшним мукама предадоше душе Богу тек десетог дана и одоше да се вечно радује с ангелима светим на небу. Хришћани тајно узеше тела њихова и чесно погребоше. Ови храбри Христови војини пострадаше око 305. године.
У време цара Аркадија откопаше се мошти многих мученика Христових, међу којима и апостола Андроника и помоћнице му Јуније (Рм 16, 7). Ове мошти пронађоше се према откровењу од Бога некоме клирику Николи Калиграфу. „Њихова имена зна само Господ, који их је записао у Књигу Живих на небесима”. Над моштима апостола Андроника саградио је цар Андроник I диван храм у XII веку.