Рођен у граду Тијани кападокијској од добре и благочестиве мајке Стратонике, која беше слепа. Беше Јерон врло ревностан хришћанин и са великом синовском љубављу служаше слепој мајци својој Стратоники. Из та два разлога не хтеде ићи у војску, него истуче и отера оне, који беху послати да га узму. Јер жао беше Јерону оставити своју беспомоћну слепу мајку, и јер тешко му беше и помислити, да ће као војник бити принуђен, да се клања и жртвоприноси идолима. Најзад би Јерон ухваћен и са још неким хришћанима одведен пред кнеза у град Мелитину. Када беху на путу, једне ноћи јави се неко Јерону у белом оделу и рече му: „Ево, Јероне, јављам ти спасење: нећеш војевати за цара земаљскога, него ћеш за Цара небесног подвиг свршити и скоро к Њему прећи да примиш од Њега чест и славу”. И од те вести испуни се срце Јероново радости неисказане. Кад стигоше у Мелитину, беху сви бачени у тамницу. Ту Јерон с великим жаром утврђиваше у вери све затворене, молећи их да нико не отпадне, но сви да драговољно предаду телеса своја на муке и смрт за Христа. Пред кнезом сви једногласно изјавише веру у Христа Господа, само један рођак Јеронов, по имену Виктор, отпаде од вере. Јерону би одсечена рука, потом би шибан и различно мучен, док најзад не би, заједно са осталима, мачем посечен. Идући на губилиште њих 33 мученика певаху псалам: „Блажени непорочни на путу ходећи по закону Господњем”. Да споменемо и по имену ове часне мученике, чија су имена уписана у Књигу живота: Исихије, Никандр, Атанасије, Мамант, Варахије, Калиник, Теоген, Никон, Лонгин, Теодор, Валерије, Ксант, Теодул, Калимах, Евгеније, Теодох, Острихије, Епифаније, Максимијан, Дулкитије, Клавдијан, Теофил, Гигантије, Доротеј, Теодор, Кастрихије, Аникит, Темелије, Евтихије, Иларион, Лиодот и Амонит. Неки Хрисант откупи одсечену главу Јеронову и чесно је сахрани, а доцније над њом подиже цркву у име светог Јерона. А одсечена рука мученикова би однесена његовој слепој мајци. Пострада свети Јерон са дружином 298. године и пређе у славу Христову.
Када блажени Александар, патријарх, лежаше на самртној постељи, питаху га ожалошћени верни, кога оставља после себе за архипастира стаду словесном Христовом. Тада им болесни патријарх рече: „Ако желите имати пастира, који ће вас учити и који ће вам врлинама сијати, изаберите Павла; ако ли желите имати само личита човека и споља украшена, изаберите Македонија”. Народ изабра Павла. Но то не би право јеретицима аријевцима, и не би право цару Констацију, који у то време беше у Антиохији. И ускоро Павле би протеран, и заједно са светим Атанасијем Великим избеже у Рим, где их обојицу папа Јулије и цар Констанс лепо примише и у њиховој православној вери подржаше. По писму цара Констанса и папе, би Павле враћен на свој престо, али кад умре цар Констанс, аријевци дигоше главу, и протераше патријарха православног у Кукуз у Јерменији. У прогонству свети Павле служећи једанпут Свету литургију, би нападнут од аријеваца и удављен омофором 351. године. У време цара Теодосија 381. године мошти његове пренесене у Цариград, а 1236. године у Венецију, где се и сад налазе. Његови љубљени клирици и секретари Маркијан и Мартирије пострадаше ускоро после свога патријарха (в. 25. октобар).
Рођен и васпитан као хришћанин у великом Новгороду. По смрти својих родитеља замонаши се и предаде тешком подвигу. Основа манастир на обали реке Волхове, на месту где му се показа светлост небеска. За живота и по смрти велики чудотворац, прозирући у тајне људске, изгонећи духове нечисте, и лечећи све болести на људима. Слуга кнеза Василија Васиљевича беше тешко болестан, те умоли да га однесу на гроб светог Варлама. Још нареди, да ако би успут и скончао, да га мртва носе к светитељу. Тако се и догоди. Он умре на путу, и однеше га мртва у манастир, где оживе, и устаде, и поклони се гробу светитеља. Цар Иван Грозни нареди 1471. године, да откопају гроб светитеља. Тек што су почели откривати, дигне се пламен из гроба и букне уз зидове цркве. Цар се толико уплаши, да побегне из храма, и у хитњи заборави свој штап, који се и до дан данас чува крај гроба светитељева. У спомен овога чуда празнује се свети Варлам поново у петак после Недеље Свих Светих.
Ово се догоди у Цариграду 472. године за време цара Лава Великог и патријарха Генадија.
Блажени Лука беше родом из града Тавроменије на Сицилији. Још у младим годинама он марљиво посећиваше цркве Божије, и не само слушаше реч Божију него је и извршиваше. А када родитељи хтедоше да га ожене, он ноћу напусти родитељски дом и оде у непроходну пустињу, и тамо живљаше са зверињем...
Свети Герман био из бојарске породице Пољевих, потомака Смољенских кнезова. Родио се у самом почетку шеснаестог века у граду Старици.[18] На крштењу добио име Григорије. Од ране младости волео црквена богослужења и читање Светога Писма, био крајње умерен у храни, и све време упражњавао врлине. У својој двадесет петој години, он са благословом родитеља, ступи у Волоколамски Јосифов манастир, и замонаши се добивши име Герман. Као монах он се свом душом одаде монашким подвизима...
ПРЕПОДОБНИ Лука био економ светог манастира Печерског. Његове нетљене и чудотворне мошти почивају у пештери светог Антонија Печерског.
ЖИВЕО у време цара Теофила иконоборца (829-843). Родио се у селу Сика у Китрији на Кипру. Примио монашки чин, па онда чин презвитера од епископа Хитре (Китријског) Евстатија, кога је и наследио као епископ. Био заробљен заједно са својим стадом од Египћана. Вративши се из заробљеништва на Кипар, поживе остатак свога живота на земљи побожно и богољубно. Отишао Господу своме у дубокој старости.
ОВАЈ блажени слуга Христов скончао у миру.