Племић севастијски. У време мучења четрдесет мученика у Севастији (в. 9. март), он обилажаше ове мученике у тамници и храбраше их и служаше им. По њиховој славној смрти и он би ухваћен, бијен и мучен за Христа, и најзад обешен о дрво са једним тешким каменом о врату а другим о нози. Благодарећи Богу на свему, он предаде дух свој у време цара Ликинија 320. године.
После богоугодног живота и страдања за Христа мирно скончао 299. год.
Живео у Цариграду у XII веку. Својим животом толико угодио Богу, да су се пред њим црквена врата сама отварала, и кандила сама од себе палила. Тако је силна била молитва његова. По жељи некога ђакона Созонта а по молитви Никитиној јавио се из онога света неки свештеник, с којим је Созонт био у завади и остао неизмирен. Јавио се најпре један ред свештеника у белим а по том други ред у црвеним одеждама. Созонт позна између њих свога супарника, и с њим се измири. То се догодило ноћу у цркви Влахерни.
Свети Јосиф беше родом из околине града Волока Ламскога. Прадед му беше литванског порекла, а родитељи му се зваху Јован и Марин. Када му би седам година дадоше га да учи школу , и он врло брзо изучи Божанствено Писмо. И стаде он врло често одлазити у цркву. Са вршњацима својим није проводио време, него се свагда труђаше да угоди Богу. Увидевши пролазност овога света, он отиде у Боровск у манастир преподобног Пафнутија, који га постриже у иночки чин. И све време он провођаше у посту и молитви, и постаде искусан подвижник, повињавајући се у свему своме духовном наставнику. После пак неког времена преподобни Јосиф узе к себи у манастир и свога оца по телу, замонаши га, и служаше му и двораше га до дана смрти његове. И мајка му такође постаде монахиња са именом Марија. Преподобни Јосиф проведе осамнаест година у покорности и послушању код светог Пафнутија.
Овај свети мученик би привезан за два кедра и рашчепљен надвоје, и тако пострада за Господа Христа.
Основао Опочски Илијински манастир, у Псковској губернији; подвизавао се крајем шеснаестог и почетком седамнаестог века. Свете мошти му почивају у цркви његовог манастира.
Света Дева Марија роди се од старих родитеља својих, Јоакима и Ане. Отац јој беше из племена Давидова, а матер од рода Аронова. И тако она беше по оцу од рода царска, а по мајци од рода архијерејска, и тиме већ предображаваше Онога, који ће се из ње родити, као Цара и Првосвештеника. Њени родитељи беху већ остарели, а немаху деце. И зато беху постидни пред људима и скрушени пред Богом. И у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Аврама и старицу Сару даровавши им сина Исака. И Бог свемогући и свевидећи обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове. Јер им дарова не само ћерку, но и Богомајку; озари их не само радошћу временом, него и вечном. Даде им Бог само једну ћерку, која им доцније роди само једног унука - али какву ћерку и каквог унука! Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога Живога, трпеза хлеба небеснога, живот светиње Божје, дрво најслађега плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте - то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да ускоро чује благовест светог архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из њенога пречистога и девичанскога тела.
Беху ови апостоли од Седамдесеторице. Евода спомиње с великом похвалом свети Игњатије Богоносац у својој посланици Антиохијанима. Евод беше ученик апостола Петра и наследник његов у звању епископа антиохијског. Петар апостол, и наставник његов, постави га за епископа антиохијског. Написао је Евод дело о Пресветој Богородици, у коме је изложио, како је Света Дева Марија уведена у храм, будући три године од рођења; како је у храму остала једанаест година; како је, ушавши у петнаесту годину, предата била светом Јосифу на чување, и како је родила Господа у петнаестој години. Написао је и друго једно дело под насловомСветило. Али оба ова дела упропашћена су у време гоњења хришћана. Убијен је за Христа у време бављења цара Веспазијана у Антиохији. Светог Онисифора спомиње апостол Павле (2. Тим 1, 16-18) као свог искреног пријатеља и помоћника. Пострада за Христа у Колофону, где је и епископ био. Вели се, да је везан био за дивље коње и растргнут. И тако ови верни војници Христови чесно послужише на земљи и преселише се у радост Господа својега.
Син сенатора Дионисија. Жестоко мучен за Христа, бијен и струган, па полумртав бачен у тамницу. Јавио му се ангел Божји и исцелио га. Пуштен из тамнице он раздаде све своје имање, нешто сиромасима а нешто клеветницима својим. Поново ухваћен и струган док не предаде душу Богу. Из његових рана потекло млеко и вода место крви. Пострадао у време цара Адријана.