У време цара Константина Великог путоваше за Индију неки учен човек из Тира, по имену Меропије. Он беше узео са собом два млада хришћанина брата Едесија и Фрументија. На томе путу разби им се лађа на бури крај обала Абисиније, и дивљи Абисинци побише све људе с лађе осим ова два брата, Едесија и Фрументија. У Абисинији они проживе неколико година и успеју да уђу у дворску службу код цара абисинског. Фрументије почне проповедати веру хришћанску, но доста опрезно, и увери се, да је земљиште за такву проповед подесно и плодно. Онда оба брата седну у лађу и крену и то: Едесије у Тир својим родитељима а Фрументије у Александрију светом Атанасију Великом, патријарху. Фрументије изложи патријарху положај у Абисинији и потражи пастире за новообраћене у веру. Свети Атанасије рукоположи Фрументија за епископа. Свети Фрументије се врати у Абисинију, где својом ревношћу и чудесима успе да за живота свога обрати сву Абисинију у веру хришћанску. Овај велики пастир стада Христовог и просветитељ Абисиније скончао је мирно 370. године и преселио се у Царство Господа свога.
ПОДВИЖНИК боравио у ћелији близу Влахерне, саборац Стефана Новог.[56] Пострадао за свете иконе. Убили га иконоборци вукући га по земљи.
НА неприступном месту, удаљеном сат и по хода од села Лафиона Митимнијске области, на острву Лезвосу, у долини отвореној према мору, налазе се данас остаци древних манастира. Овде је за време Агарјана била исламска текија у којој су живели дервиши све до ослобођења Лезвоса од турског ига (1912. године)...
Ови Свети подвижници Српски спомињу се у општој Стихири Српским Светитељима. Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве назначио је да се они празнују 11. новембра (заједно са Св. Стефаном Дечанским).
Свети Мардарије се родио 2. новембра 1889. године у селу Корнет у Љешанској нахији. Крштен је у сеоској црквици посвећеној Светом Ђорђу, а крштено име му је било Иван Ускоковић. Свети Мардарије преминуо је 12. децембра 1935. године у 46. години земаљског живота. Сахрањен је у својој задужбини у Либертвилу.
У Витинији Азијској неки кнез Аквилин ужасно гоњаше хришћане. Једном ухвати он три стотине седамдесет хришћана и поведе их собом везане на неко место, где беше храм идолског бога Посејдона. Ту их опаки кнез примораваше, да се поклоне идолу и принесу жртву. Мада кнез прећаше смртном казном ономе, ко не послуша његову заповест, ниједан хришћанин не покори се заповести његовој. У том часу пролажаше путем покрај храма неки честан муж, по имену Парамон. Он застаде код гомиле везаних људи и сазнаде о чему се ради, па сазнавши узвикну: „О колико невиних праведника хоће скверни кнез да закоље зато што се не клањају мртвим идолима његовим!” И продужи Парамон пут свој. Тада разјарени кнез посла слуге своје, да убију Парамона. Слуге стигоше Парамона, ухватише га, па му најпре језик прободоше трном, потом га обнажише, и тако му цело тело избодоше. Парамон свети с молитвом у срцу предаде душу своју Богу. Потом и оних три стотине седамдесет мученика, велики као синови Божји и невини као јагањци, бише мачем посечени, те пређоше у бесмртно Царство Христа Господа. Пострадаше 250. године.
ПОДВИЗАВАО се у Кијево-Печерској обитељи у дванаестом веку, и одликовао се необичном послушношћу. Свете мошти му почивају у Антонијевој пештери.