Родом од Трнова, но васпитаник српски на Атосу. Бавио се нарочито превођењем и преписивањем књига. Покровитељ му је био Филотеј, патријарх цариградски, који кад га упозна у Светој Гори, узе га к себи, и потом посла за митрополита у Кијев. Велике скорби и беде претрпео је као митрополит, но све је поднео благодушно, и својим плодотворним радом много користио руској цркви. У звању митрополитском провео близу тридесет година. Пред смрт написао једну опроштајницу, која му је прочитана на гробу. Упокојио се 16. септембра 1406. године. Чудотворне мошти почивају му у Успенској цркви у Москви.
Баба светог Вацлава, краља чешког. Удата за кнеза чешког Боривоја. Много ревновала за веру Христову, и многе приобрела цркви из незнабоштва. Њена снаха мржаше је, те посла људе, који старицу Људмилу удавише. Вацлав сахрани тело Људмилино у цркви Светог Ђорђа у Прагу. Од моштију њених догодише се многа чудеса. Пострадала у Течину 927. године. Вацлав свети, велики ревнитељ вере православне, би убијен од брата свог Болеслава.
Родом из Чешког села Хотуњ, он се у чину свештеника много потрудио око ширења и утврђивања хришћанства у Чешкој. На реци Сазави свети Прокопије подигао манастир светог Јована Претече, у коме се и подвизавао до саме смрти, 1053 године.
Света Севастијана живљаше у време цара Домицијана и беше ученица светог апостола Павла Игемон Георгијенареди те је ухватише у граду Маркијанопољу. Њу бише, па у ужарену пећ бацише, али она оста неповређена. Потом је одведоше у тракијски град Ираклију: ту би обешена на дрвету, па после бачена зверовима да је растргну. Али она поново остаде неповређена. Напослетку јој мачем одсекоше главу, и из њене ране уместо крви истече млеко.
Света Мелитина беше из града Маркијанопоља Тракијског, живљаше у време цара Антонина при игемону Антиоху.Она учини многа чудеса; молитвом својом обори на земљу и сакруши кипове Аполона Херкула, и многе приведе истинитој вери Затим она обрати Христу супругу игемонову. Зато јој одсекоше главу. Чесно тело њено неко време лежаше непогребено.Један Македонац, по имену Акакије, пролазећи кроз то место за своје отачаство, измоли дозволу, те узе њене свете мошти, положи их у ковчег, са жељом да их однесе у своје отачаство. Али пловећи морем он се разболе и умре. Када лађа стиже до рта Лемноса, тамо би положено тело свете мученице. Близу њеног гроба би погребено тело и мученикољубивог Акакија.
Рођена браћа. Родом из града Теодосиупоља. Пошто нису хтели да се одрекну Христа и приме ислам, њима бише главе одсечене, 808 године.
Светог овог славе и празнују на острву Кипру, јер се у месту Глифији код Алекторе налази његово свето тело. (Спомиње га и Махерас у "Кипарској Хроници").
Родом из Халкидона. Отац јој беше Филофрон, сенатор, а мајка Теодорисија, обоје благочестиви хришћани. Ефимија беше красна девица и телом и душом. Када Приск, антипат, устроји празник са жртвоприношењем Ареју у Халкидону, тада се четрдесет девет хришћана склонише од тог скверног жртвоприношења и скрише се. Но беху пронађени и изведени пред Приска. Међу њима беше и света Ефимија. Када их охоли Приск упита, зашто се не покоравају заповести царској, они одговорише „И царској и твојој заповести треба се повиновати, ако није супротна небескоме Богу; ако ли је супротна Богу, не само не треба јој се повиновати, него јој се треба и противити”. Тада их Приск удараше на разне муке, и то кроз деветнаест дана, из дана у дан. Двадесетога дана одвоји Ефимију од осталих и поче јој ласкати због лепоте њене, да би је придобио за идолопоклонство. Но како сва ласкања прођоше узалудно, нареди мучење девице. Мучише је прво на точку, но ангел Божји јави се и изломи точак. Потом је бацише у пећ огњену, но Божјом силом би сачувана. Видећи то два војника, Виктор и Состен, повероваше у Христа, због чега бише бачени зверовима; и тако славно скончаше земни живот свој. Потом Ефимија би бачена у ров, напуњен водом и сваким отровним гадом; но она прекрсти воду, кад уђе у ров, и оста неповређена. Најзад изведена пред дивље зверове, она се благодарношћу помоли Богу, и предаде дух свој. Родитељи њени чесно сахранише тело њено. Пострада 304. године и пресели се у вечну радост. Спомиње се и 11. јула.
Пустињак мисирски, из IV века. Подвизавао се пуних шездесет година у једној келији у Тиваиди. Одликовао се необичним трудољубљем и чудотворством. Дању зидао келије новим монасима, а ноћу плео асуре, никако не прекидајући молитве и псалмопјенија.