Из села Мирмикса, или Мравина, у Малој Азији. Мати му се звала истим именом, само обратно: Теофила. Беше презвитер и још за живота велики чудотворац. Једном приликом претворио воду у вино, другом приликом умножио хлеб. Упокојио се у Господу у X веку. Мошти му се пројавиле мироточивим.
Родом из Мимоса. Најпре исмевао хришћане пред царем Јулијаном Одступником. Тако једном изигравајући хришћанску тајну крштења, он се на бини погрузи у воду изговарајући речи: „Во имја Оца и Сина и Свјатаго Духа!” Када се дигне из воде, он узвикне: „Сад сам хришћанин!” Сви су мислили, да се он као глумац шали, као и увек, но он је остао при своме, престао исмевати Хришћанство, и најзад пострадао за Христа. Обезглављен 361. године и преселио се у Царство Христово.
Знаменити по роду Трачани. Пострадали за Христа близу Филипопоља у селу Салтису (између 305-311. године) и преселили се у Царство небеско.
Основао манастир Спаситеља у Лариској епархији. Прослављен чудесима за живота и после смрти.
Пострада за веру Христову од Турака у Ефесу 1811. године.
Један од оних дванаест отаца сиријских (7. маја) који беху упућени у пределе кавкаске да проповедају Јеванђеље. Свети Јосиф мирно се представио Господу 570. године. Чудотворне му мошти почивају у Алавердској саборној цркви.
Свети Висарион живео половином шеснаестог века. Родио се од побожних родитеља у селу Велика Пила, у Тесалији. Измалена учио се књизи; од десете године заволео монашки живот. Духовни отац био му је митрополит Лариски Марко, поред кога је провео добар део свога живота, који га је произвео најпре за чтеца, па за ипођакона, па за ђакона, па за јереја, па најзад и хиротонисао за епископа Лариског.
Супруга цара Теодосија Великог. Била истинита хришћанка и по уму и по делима. Нарочито се одликовала помагањем бедних и болесних људи. Када су јој неки говорили, да се то не слаже с царским достојанством, она је одговорила: „Царском звању приличи, да помаже новцем; моје пак личне трудове (око ништих) ја дајем Ономе који је благоизволео дати мени то звање”. Упокојила се мирно око 400. године.
Ученик светог Нифонта, патријарха, у време када се овај бавио на подвигу безмолствовања у Ватопеду. Макарије жуђаше за мучеништвом за Христа Господа, и умоли светог Нифонта за благослов. Прозорљиви патријарх видећи да је то воља Божја, благослови му пут на мучеништво. Макарије оде у Солун и у једној гомили Турака поче да говори о Христу као једином истинитом Богу. Турци га истуку и баце у тамницу. Кад су га извели на суд, Макарије викне Турцима: „О кад бисте ви познали истину и крстили се у име Оца и Сина и Светог Духа!” Турци му одсеку главу 1527. године. У том часу свети Нифонт видео духом из Ватопеда и објавио монаху мученичку смрт Макаријеву говорећи: „Знај, чадо, да је сабрат твој Макарије скончао данас мученички, и да се узноси на небо торжествујући и радујући се Господом. Молитвама његовим да се и ми удостојимо блаженства”.
Живела сасвим развратно. Два монаха путујући кроз Тарс одседну у гостионици, где Марија провођаше блуд. Када приступи монасима, они је укореше и одгурнуше као нечисту. Она се наједанпут покаја, и зарече се тога часа - никад више не грешити. Монаси је узеше и одведоше у женски манастир, где се Марија до старости подвизаваше. Удостојила се чудотворства и за живота.