Спочетка био монах Соловецког манастира. За своје врлине он би 1614 године царском граматом постављен за игумана Соловецке обитељи. Као игуман много унапредио манастир. Био братији пример духовног живота; одликовао се строгошћу према себи и снисходљивошћу и кротошћу према другима. Преставио се 1628 године. Свете мошти његове почивају у црквици његовог имена.
Свети Антиох беше родом из града Севастије и брат светог мученика Платона (који се слави 18 новембра). Лекар по занимању, он прохођаше градове лечећи болеснике. Тако проходећи крајеве Галатије и Кападокије и лечећи сваку врсту болести он би ухваћен од игемона Адријана. Одмах обешен о дрво, њему стругоше ребра и огњем палише. Али пошто му ове муке не нашкодише, он би бачен у тамницу...
Ови свети мученици, брат и две сестре, беху родом из Египта. Ухваћени, они бише доведени у град Кесарију и изведени пред поглавара Фирмилијана. Пред овим они исповедише Христа као истинитог Бога. Због тога им сагореше десне ноге и ископаше десне очи. Затим света Валентина и Теа бише обешене о дрво, стругоше им тела и палише усијаним гвожђем и огњем, и тако их уморише. А када свети Павле би мучен, он се громко мољаше најпре за хришћане, па потом за Јевреје, Самарјане и све незнабошце, да дођу к познању истинитога Бога и престану гонити хришћане. Овом молитвом он до суза дарну све присутне. Затим му би одсечена глава. И тако сви троје примише венце мучеништва.
Овај свети мученик пострада 250 године, за време цара Декија. Мучен због вере у Христа, он смело исповеди Христа. Стога би распет на крст, па изрешетан стрелама. Провевши на крсту пет дана, он предаде свету душу своју у руке Богу, од кога прими венац мучеништва.
Ученици свештеномученика Атиногена
Живљаше у једном манастиру близу града са десет својих ученика. У време Диоклецијаново дође у Севастију неки љути мучитељ хришћана Филомарх. И многе хришћане у граду похвата и поби. Кад виде Атиногена и његове ученике, он рече старцу, да принесе жртву идолима, да не погине као што су и други хришћани погинули. Одговори му Атиноген: „О мучитељу, они које ти именујеш погинулим, нису погинули, него су на небесима и ликују с ангелима”. Дирљив је призор био када је једна кошута, коју је милостиви Атиноген својом руком хранио, притекла к њему и видећи га у беди, сузе проливала. И зверови су горски имали више сажаљења према мученицима Христовим него незнабошци! После тешких мучења, при којима ангел Божји ублажаваше мученике, сви бише мачем посечени, најпре свештеници и сатрудници Атиногенови, а потом и сам Атиноген, и преселише се у небесну домовину 311. године.