Један од дванаест великих апостола. Кроз његову сумњу у васкрсење Христа Господа добила се нова потврда чудесног и спасоносног догађаја. Наиме: васкрсли Господ поново се јавио ученицима, да би уверио Тому. И рече Господ Томи: „Пружи прст свој амо и види руке моје; и пружи руку своју и метни у ребра моја, и не буди невјеран него вјеран. И одговори Тома и рече му: Господ мој и Бог мој!” (Јн 20, 27-28). После силаска Светог Духа, када апостоли метаху коцку, где ће ко ићи на проповед, паде коцка на Тому да иде у Индију. Он се мало ожалости, што мораде ићи у тако далеку страну, али му се Господ јави и охрабри га. У Индији свети Тома обрати многе, великаше и сиромахе, у веру Христову, и заснова тамо цркву, и постави свештенике и епископе. Између осталих обрати Тома у веру и две сестре, жене двојице кнежева индијских, Тертијану и Мигдонију. Због вере обе ове сестре бише намучене од својих мужева, с којима не хтедоше живети после крштења свога и отпуштене. Ослободивши се брака оне поживеше богоугодним животом до смрти. Дионисије и Пелагија, најпре верени међусобно, када чуше апостолску проповед, не саживеше се, него се посветише подвигу. Пелагија сконча живот као мученица за веру, а Дионисије беше постављен од апостола за епископа. Кнез Муздије, муж Тертијанин, коме Тома крсти и жену и сина, Азана, осуди апостола на смрт и посла пет војника, који га прободоше са пет копаља. И тако предаде душу своју у руке Христу своме свети апостол Тома. Пре смрти своје и он је, као и други апостоли, био чудесно пренет у Јерусалим на погреб Пресвете Богородице. Но стигавши доцкан, он зажали горко, те по његовој молби отворише гроб Свете Пречисте, али не нађоше тела у њему. Господ беше узео Матер Своју у насеља Своја небесна. И тако Тома свети тамо својим неверовањем утврди веру у васкрсење Господа, а овде својим одоцњењем откри нам чудесно прослављење Матере Божје.
Рођен у месту Кону у Витинији од родитеља хришћанских, Петра и Антусе, и крштен са именом Мануил. Дадоше га родитељи да учи кројачки занат. У томе отац му се потурчи и пресели у Брусу. Када Мануил једном дође послом у Брусу, нађе га отац и навали на њ силом да га потурчи. Узалуд се Мануил опираше: Турци га силом обрезаше. Тада Мануил одбеже у Свету Гору, и замонаши се у скиту свете Ане и прозва се Макаријем. И би монах изврстан дванаест година, али никако немаде мира душевнога. „Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима” (Мт 10, 33) - те речи Христове непрестано су зујале у ушима Макаријевим. Стога се реши, и, с благословом свога старца, оде у Брусу и јавно исповеди пред Турцима веру у Христа називајући Мухамеда лажним пророком. После шибања кроз сто тридесет дана, и других још тежих мука, би посечен мачем, у Бруси 6. октобра 1590. године. Један део његових чудотворних моштију чува се у скиту свете Ане на Атону.
Родом из Персије, света мученица Мамелхта беше најпре жречица при храму незнабожачке богиње Артемиде. Једном она виде у сну анђела Божјег који јој изложи тајне вере Христове. Пробудивши се, она исприча сан својој сестри која беше хришћанка. Сестра је одведе епископу. Епископ је крсти. Али незнабошци, сазнавши да је њихова жречица примила веру Христову, засуше је камењем и убише док је још носила белу одећу крштења, па тело њено бацише у једну врло дубоку јаму, одакле га хришћани једва с муком извукоше и чесно сахранише. Касније епископ тога града, у коме света Мамелхта мученички пострада, измоли од Персијског цара дозволу да разруши храм незнабожачке богиње Артемиде и на његовом месту подигне цркву у име свете Мамелхте. У тој цркви би положено свето тело свете мученице Мамелхте. При преносу ових светих моштнју догодише се од њих многа чудеса и исцељења, те многи незнабошци повероваше у Христа.
И света Руска земља почаствована је пророком Јеремијем, не старим него новим; о том новом Јеремији ми ћемо овде и говорити. Блажени отац наш Јеремија Печерски доживе дубоку старост; он је памтио чак и крштење земље Руске, које је било у дане благоверног великог књаза Владимира, јер тада и сам блажени Јеремија би просвећен светим крштењем. Након доста година после тога ое дође у свети манастир Печерски к преподобним оцима нашим Антонију и Теодосију, и прими велики анђелски образ - схиму, и у њему се богоугодно подвизаваше подражавајући живот светих отаца...
Блажени отац наш Матеј Печерски беше не само именом сличан првоме међу Еванђелистима, него као што еванђелисту Матеју би дано да види Етиопску земљу и изобличава житеље њене за неверје, тако и овај блажени, монахујући у светом манастиру Печерском у дане светих првоначалника ове обитељи, за своје превелике подвиге доби од Бога такав дар: да јасно види лица подземних етиопљана - демона, да изобличава потајне сплетке њихове и да их открива на велику корист оних који се спасавају ...
Игуман манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).
Преподобна Харитина беше из кнежевског Литовског рода; у тешко по Литву време она се пресели у Новгород. Тамо ступи у манастир светих првоврховних апостола Петра и Павла, што је на Синичјој гори. Због свог добродетељног живота она би изабрана за игуманију обитељи. Упокоји се ова света богоугодница у тринаестом веку. Свете мошти њене покоје се у гробљанској цркви Петропавловске обитељи.