Према једном Ватопедском кодексу спомен се његов врши данас заједно са Св. Андрејем Критским
Епископ горњокарловачки Сава Трлајић је рођен 6. јула 1884. године у Молу од оца Стефана и мајке Јелисавете. На крштењу је добио име Светозар. Основну школу је завршио у Молу, а велику класичну гимназију и богословију у Сремским Карловцима. Правни факултет је завршио у Београду, а правосудни испит је на положио на Правном факултету у Загребу. Ђаконски чин је примио на Богојављење 1909. године, а свештенички на Светога Саву исте године...
Ђорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум цримен...
Родом из околине Вологде; у младости радио у солани. Затим прешао у Ростов; тамо узео на себе тешки подвиг јуродства, сулудости Христа ради: ишао је полунаг, носио на себи тешке железне вериге и велики железни калпак. Потом се преселио у Москву и продужио своје подвиге. За светост свога живота он би удостојен прозорљивости и чудотворства. Преставио се 1589 године. Свете мошти његове почивају у Московској Покровској цркви.
Младић, дворјанин цара Трајана и потајни хришћанин. Једном када цар Трајан са свима дворјанима свечано проношаше жртве идолима, Јакинт изостаде од ове скверне свечаности. Зато би оптужен и пред цара на суд изведен. Цар га саветоваше, да се одрекне Христа и принесе жртве идолима. Али Јакинт оста тврд као дијамант, и рече цару: „Ја сам хришћанин, Христа поштујем, Њему се клањам, и Њему приносим на жртву живу себе самог”. Избијен, попљуван, саструган, овај свети мученик би бачен у тамницу. По наредби царевој ништа му не даваху за јело осим идолских жртвоприноса. Но Јакинт то не хте јести, и после осам дана умре у тамници. И видеше тамничари два светла ангела у тамници: један покриваше тело мучениково својом светлом одећом, а други полагаше диван венац на главу његову. И сва тамница беше светла и мирисна. Чесно пострада млади Јакинт и вечном славом увенча се 108. године.
Најпре био презвитером у цркви Александријској, но после смрти патријарха Флавијана, би узведен на престо цариградског патријарха 449. године. У његово време Цариградски престо би признат равним Римскоме престолу и то на Васељенском сабору у Халкидону 451. године. Много се борио за чистоту вере православне, много је страдао од јеретика, док најзад не би од њих и убијен 458. године у време Лава Великог. Управљао Црквом близу девет година, и преселио се међу свете јерархе у царству Божјем.
Рођен у Азији, школован у Цариграду, и по свршетку школе одао се војној служби и постао официр. Читајући Свето Писмо наиђе на речи Спаситељеве: „Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном” (Мт 19, 21). Ове речи толико утицаху на њега, да одмах све своје продаде и раздаде и удаљи се у пустињу. После дугих подвига и трудова на очишћењу самога себе установио Обитељ неусипајушчих са нарочитим уставом. По том уставу богослужење је текло дан и ноћ беспрекидно у његовој обитељи. Братија су била подељена у 24 чреде; свака је чреда знала свој час дана или ноћи, и одлазила је у цркву, да настави читање и појање прет- ходне чреде. Путовао је много, без игде ичега, по источним странама, просвећивао људе вером Христовом, прео се с јеретици- ма, чинио чудеса благодаћу Божјом, остарео служећи Господу Христу, и најзад скончао свој земни живот у Цариграду 430. године, где су његове мошти пројављивале чудотворну моћ и славу, којом Бог прославља свете слуге Своје.