Свети преподобни Дионисије
Ктитор манастира Светог Јована (Дионисијата) на Атону. Родом из Корице у Албанији. Његов старији брат Теодосије удаљи се у Свету Гору, где временом постане игуманом манастира Филотеја. Када одрасте, свети Дионисије дође своме брату у Филотеј, и овај га замонаши. По Промислу Божјем Теодосије, бавећи се једном манастирским послом у Цариграду, би изабран и посвећен за митрополита у Трапезунт. Дионисију пак почне се јављати нека чудна светлост сваке ноћи на оном месту, где он доцније подигне обитељ светог Јована Претече. Објаснивши појаву те светлости као знак с неба, да ту треба да подигне манастир, Дионисије оде у Трапезунт своме брату и цару Алексију Комнену, да поиште помоћ. Цар му да и новац и повељу, која се и сад чува у манастиру. Године 1380. основа Дионисије обитељ светог Јована Претече. Но када једном разбојници морски опљачкаше обитељ, оде Дионисије поново у Трапезунт, и тамо сконча живот, у седамдесет другој години свога живота. А манастир Дионисијат и до данас напредује и цвета. У том манастиру налази се икона Пресвете Богородице, названа &&Похвала,&& коју је цар Алексије Комнен даровао Дионисију. По предању, пред том је иконом први пут читан Акатист Богородици, састављен патријархом Сергијем.
Свети преподобни Дометије, игуман дионисијатски
Богоносни и духоносни отац наш Дометије беше саподвижник и друг светог Дионисија, ктитора обитељи све тога Претече на Светој Гори; а после кончине његове би пастирем и игуманом те обитељи
+++ Рођење светог Јована Претече и Крститеља Господњег – Ивањдан
На шест месеци пре свога јављања у Назарету Пресветој Деви Марији велики Гаврил, архангел Божји, јавио се првосвештенику Захарију у храму Јерусалимском. Пре него што је објавио чудесно зачеће безмужне девице, архангел је објавио чудесно зачеће бездетне старице. Захарије не поверова одмах речима весника Божјег, и зато му се језик веза немилом, и остаде нем све до осмог дана по рођењу Јовановом. У тај дан скупише се сродници Захаријини и Јелисаветини ради обрезања младенца и ради надевања имена. Па када упиташе оца, какво би име он желео дати сину, он, будући нем, написа, на дашчици: Јован. И у том часу одреши му се језик, и он поче говорити. Дом Захаријин беше на висинама између Витлејема и Хеврона. По целом Израиљу беше се разнео глас о појави ангела Божјег Захарији, о немилу овога и о одрешењу језика његовог у часу када написа име Јован. Глас о томе беше дошао и до Ирода. Зато Ирод, када посла да се покољу деца по Витлејему, упути људе у брдско обиталиште породице Захаријине, да убију и Јована. Но Јелисавета благовремено сакрије дете. Разјарен због овога цар Ирод посла џелате у храм Захарији (јер се деси да Захарији опет беше чреда служења у храму Јерусалимском) да га убију. Између притвора и храма Захарија би убијен, а крв његова се усири и скамени на плочама, и оста тако као сталан сведок против Ирода. Јелисавета се сакрије са дететом у неку пештеру, где ускоро она премине. Младенац Јован оста у пустињи сам на старању Бога и ангела Божјих (в. 7. јануар ; 24. фебруар ; 25. мај ; 29. август и 23. септембар)
Свети Никита, епископ ремесијански
Друг и врсник светог Павлина Нолског (в. 23. јануар). Изгледа да је био Словен, и као такав да је проповедао Јеванђеље међу Словенима у области нишко-пиротској. Какву је промену учинио свети Никита међу Словенима, најбоље показује песма, коју је свети Павлин спевао Никити: „Каква промена! И како срећна! Дотле непроходне и крваве горе скривају сада разбојнике, обраћене у монахе, питомце мира. Где беху обичаји зверова, тамо је сад лик ангела. Праведник се скрива у пећини, где је раније становао злотвор”. Столица светог Никите био је град Ремесијан, под којим неки разумеју Пирот. Поред своје мисионарске службе свети Никита је написао и неколико књига, као шест књига о вери, књигу о палој девојци (која је многе побудила на покајање). Упокојио се свети Никита у V веку.
Свети мученуци Орентије, Фарнакије, Ерос, Фирмос, Фирмин, Кириак и Лонгин
Рођена браћа. Беху римски војници у време цара Максимијана. Када Римљани ратоваху против Скита за Дунавом, свети Орентије изађе на мегдан скитском голијату Мароту и уби га. Због тога сва римска војска при- ношаше жртве боговима, али Орентије са браћом изјави, да су они хришћани и да не могу приносити жртве глувим и немим идо- лима. Без обзира на њихове војничке за- слуге, беху осуђени на прогонство у Каспијске пределе, но успут свих 7, један за другим, од глади и мука скончаше свој живот и преселише се у Царство Христово.
Свети праведни Захарија и Јелисавета
Родитељи светог Јована Претече и Крститеља Господњег. Спомен светог Захарије празнује се 5. септембра (в. тамо опширно), а 11. фебруара пренос његових светих моштију.
Свети новомученик Панагиот кесаријски
Пореклом из града Кесарије; као младић пострадао за веру у Христа од Турака у Цариграду 1765. године. Тело му сахрањено изван града на гробљу храма Живоносног Извора Пресвете Богородице у Цариграду.
Свети мученици Јаков и Јован мењужски
Деца благочестивих сељака из околине Новгорода. Она у дечјем узрасту мученички пострадаше. Свете мошти њихове, прослављене чудесима, почивају у Мењужском манастиру, на 40 врста од Новгорода, на обали реке Мењуге.
Света мученица Агрипина
Агрипина света беше рођена и васпитана у Риму. Од самог детињства вежбала се да живи по јеванђелски, одгонећи од свога срца смрад страсти и налевајући срце своје благоухањем девичке чистоте, девствености и целомудрености. Обручена беше Христу Господу, и као невеста Христова пострада у време цара Валеријана. Претрпе бијење штаповима, све док јој кости скрушише. Ангел Божји јави јој се и укрепи је. При новим мукама предаде дух свој Богу. Њене другарице: Васа, Пауна и Агатоника пренеше мошти њене на острво Сицилију, и тамо их чесно сахранише. Ту се доцније подиже црква у име свете Агрипине. Он њених моштију биваху чудеса безбројна. Силом њених моштију чак и Агарјани беху враћени од града, где те мошти почиваху. Упокојила се и славом увенчала 275. године.
Свети мученици Евстохије, Гај и други с њима
Би Евстохије жрец идолски у време цара Максимијана, па видећи јунаштво хришћанских мученика, одбаци незнабоштво и крсти се. Крсти га сам епископ антиохијски Евдоксије. После тога Евстохије постепено преведе своју родбину у хришћанство. Његов сродник Гај крсти се заједно са три отрока: Провом, Лолијем и Урбаном. Сви ови, и још други уз њих, беху изведени пред суд, мучени и посечени због вере у Христа Господа у Листри. Душе њихове преселише се у бесмртно Царство Христово.