Као хришћани, ови свети мученици беху истјазавани од игемона Максима, па у тамницу бачени. После двадесет дана изведоше их из тамнице, па их понова примораваху да се одрекну Христа. Но они то одбише. Зато их стругоше железним ноктима, па о дрва вешаше, па усијаним гвожђем жегоше, па свећама палише, па онда скидоше и на жеравицу положише, па их моткама тукоше, па им преко рана со и оцат излише, па им ране оштрим четкама трљаше, па им камењем уста и вилице поломише. А жена светог Никандра, која све то посматраше, сокољаше свога мужа да истраје у мукама. Жена пак светог Маркијана чињаше сасвим супротно: она плакаше и показиваше мужу њихово детенце, те мученику потресе душу. И мученик, узевши дете, подиже очи к небу и рече: Господе, ако хоћеш, старај се о овом детету! - Па пољубивши дете, продужи путем мучеништва. После тога светим јунацима ножем одсекоше језике, па им напослетку свете главе одрубише.
Света мученица Калиопа пострадала 250. године у време цара Декија. Блисташе света мученица красотом душе и лепотом тела. Истјазавана и приморавана да се одрекне вере Христове, она се јуначки држаше. Зато је немилосрдно мучише, па јој груди одсекоше. Но Анђео Господњи дође к њој, и исцели је. Затим је положише преко ужарених цигаља, и пекоше је на ватри; онда јој изранављено и пуно опекотина тело мазаху сољу, па трљаху оштрим четкама. Напослетку јој мачем одсекоше главу. И тако, блажена победоносица узиђе на небо.
Родом Грк, први епископ Ростовски, он постављен за епископа 991. године. Ростовски крај у то време још беше насељен незнабошцима и светом Теодору ваљало је да се много потруди над њиховим просвећењем вером Христовом. Груби и дивљи незнабошци много су јада задали светитељу, много му увреда нанели, па га чак једном и прогнали. Тада се свети Теодор настанио у Суздаљској области, ту многе просветио светлошћу истините вере; и после многих апостолских трудова преставио се у Суздаљу 1023. године. Свете мошти почивају у Суздаљској Богородичиној саборној цркви.
Ученик светог Теодора Студита; претрпео прогонство и заточење због поштовања светих икона; по повратку из заточења, на молбу патријарха Методија и царице Теодоре, примио се игуманства у Студитском манастиру, сабрао мноштво монаха, и својим неуморним трудом украсио манастир као неку башту, пуну раскошних ружа врлина и миомира духа. Упокојио се 16. априла 848. године.
У младости преварен примио ислам. Но он се убрзо раскаја и прими монаштво. Желећи да крвљу откаје своје одречење од Христа, он се поче припремати на мучеништво и зато се одаде великим подвизима. Припремивши се тако за мучеништво, он оде у Цариград и јавно објави да је хришћанин. Турци га ухватише и жестоко га измучише: одераше му кожу и месо у виду крста, отсекоше му нос и уши па га о ченгеле обесише. Затим га укљештише у гвожђа и тако он сконча мученички за Христа 8. јуна 1559. године у Цариграду.
У време Максимијана би осуђен да чува стоку на једном одређеном месту. Да би угодио Диоклецијану, који га беше узео за сацара, Максимијан поче зидати купатила у Риму, такозване Терме, и гоњаше хришћане на тај рад као негда фараон Јевреје у Египту. Многи хришћани пострадаше тада. Пострада и ђакон Кириак, који имаше велику моћ над демонима, и који исцели демонијачну ћерку Диоклецијанову, Артемију, и ћерку цара персијског, Јовију, и крсти и једну и другу. Пострада тада и та Артемија, и ђакон Сисиније, Смарагд и Ларгије, другови Кириакови, и ђакон Апронијан, и два новокрштена војника римска Папије и Мавр, и старац Сатурнин и Крискентијан, и блажене девице Прискила и Лукина, које од свога богатства направише гробнице за побијене мученике хришћанске. Свети Маркел, папа, дуго чуваше стоку, па најзад од глади, и понижења и гњета војничког издахну и предаде душу своју Богу.
Овај свети мученик беше из града Ерме у Египту. Као хришћанин он би изведен на суд пред тамошњег кнеза. Примораван да се одрекне Христа, он нипошто не пристаде. Потом би бачен у најстрашнију и најмрачнију тамницу. А после мало дана изведоше га из тамнице и гвожђем стругаше; затим га на крст приковаше, и све му тело у ране претворише; па га онда бише, и кости му поломише, и железним шипкама прса и слабине палише; после тога га у ужарену пећ бацише, у којој светитељ проведе три дана, али благодаћу Божјом би сачуван неповређен. Потом му дадоше те попи најотровније напитке, али му они не нашкодише. Тиме свети мученик привуче вери Христовој онога који беше спремио те смртоносне отровне напитке; но овоме би одмах одсечена глава, и он доби од Господа венац мучеништва.
Беше Маркелин претходник на престолу римском папи Маркелу. Па када га цар Диоклецијан позва и припрети му муком, он принесе жртву идолима, због чега га цар обдари драгоценом хаљином. Но Маркелин се љуто раскаја, и поче плакати дан и ноћ због свог одречења од Христа као негда и апостол Петар. У то време би неки сабор епископа у Кампанији. Папа се обуче у вретишче и посу главу пепелом, па уђе у сабор и пред свима исповеди свој грех просећи да му суде. Оци му рекоше, нека он сам себи суди. Тада он рече: лишавам себе свештеничког чина, кога нисам достојан; и још: нека ми се тело по смрти не погребе него баци псима! То рече, и изрече клетву на оног ко би се дрзнуо да га сахрани. Потом оде цару Диоклецијану, баци преда њ ону драгоцену хаљину, исповеди веру у Христа и наружи идоле. Разјарен цар нареди те га мучише и потом убише ван града, заједно с три добра мужа: Клавдијем, Кирином и Антонином. Тела ове тројице беху одмах погребена, а тело папино лежаше тридесет шест дана. Тада се јави свети Петар новом папи Маркелу, и нареди му да погребе тело Маркелиново јер, рече: „Ко се смираје, узвисиће се”.