Кад је свети Марко ступио из лађе на суву земљу у Александрији, расцепи му се обућа на једној нози. Тада виде он једног обућара, коме даде обућу на поправку. Шијући обућар прободе шилом себи у леву руку, и поче крв тећи, и јаукаше обућар од бола. Тада апостол Божји замеси прашину с пљувачком својом и помаза рањаву руку и одједном поста рука здрава. Удиви се обућар овоме чуду и позва Марка у свој дом. Чувши Маркову проповед, Аниан - тако му беше име - крсти се и он и сав његов дом. Толико благочешће и толику ревност показа Аниан на делу Божјем, да га свети Марко рукоположи за епископа. И би овај свети човек другим епископом у Цркви александријској.
Ревносни поборник Православља у борби против Евтихијевес монофизитске јереси, свети патријарх Македоније живљаше у време јеретичког цара Анастасија (491-518г). Беше патријарх Цариградски од 495 до 511. године. Због супротстављања јереси царевој цар јеретик Анастасије лиши га патријаршијског престола и удаљи у Пафлагонију, где се овај богоугодник преставио 516. године. Због његовог прогоњења народ се веома бунио против цара. Зато свето тела његово би сахрањено у Цариграду. По предању, свети Македрније се прекрстио за време опела које су држали над њим - покојником.
Место и порекло рођења преподобног Силвестра не зна се добро. Само се зна да је монашки постриг добио од преподобног Сергија Радонешког, и да се спочетка подвизавао у његовом манастиру. Са благословом знаменитог Радонешког подвижника Силвестар је, жељан усамљености, отпутовао на далеки североисток и зауставио се на обалама реке Обноре. У то време тамо беху непролазне шуме, и у близини не беше никаквих насеља. Начинивши себи убогу тесну келију, преподобни Силвестар се стаде подвизавати у најпотпунијем усамљеништву, подносећи свакорвсне невоље, сав предан непрекидној молитви и бдењу.
Ови свети испосници за Христа Господа мачем посечени.
Велики камен којим је Христов гроб био затворен одваљен је, гроб је празан! На камену седи анђео Господњи, са лицем као муња и оделом белим као снег. Стражари војници су укочени од страха. Анђео благовести мироносицама: „Не бојте се, јер знам да Исуса распетога тражите. Није овде јер устаде, као што је казао... Идите брже и кажите ученицима Његовим да је васкрсао”
Овај славни и победоносни светитељ беше рођен у Кападокији као син богатих и благочестивих родитеља. Отац му пострада за Христа, и мајка му се пресели у Палестину. Када порасте, Георгије оде у војску, где доспе у двадесетој својој години до чина трибуна, и као такав беше на служби при цару Диоклецијану. Када овај цар отпоче страшно гоњење на хришћане, ступи Георгије пред њега и одважно исповеди, да је и он хришћанин. Цар га баци у тамницу, а нареди да му се ноге ставе у кладе а на прси тежак камен. Потом нареди, те га везаше на точак, под којим беху даске са великим ексерима, и да га тако окрећу, док му цело тело не поста као једна крвава рана. По том га закопа у ров, тако да му само глава беше ван земље, и остави га у рову три дана и три ноћи. Потом преко некога мађионичара даде му смртоносни отров. Но при свим овим мукама Георгије се непрестано мољаше Богу, и Бог га исцељиваше тренутно, и спасаваше од смрти на велико удивљење народа. Кад и мртваца једног молитвом васкрсе, тада многи примише веру Христову. Међу овима беше и жена царева Александра, и главни жрец Атанасије, и земљоделац Гликерије, и Балерије, Донат и Терина. Најзад осуди цар Георгија и своју жену Александру на посечење мачем. Блажена Александра издахну на губилишту пре посечења, а свети Георгије би посечен 303. године. Чудесима, која се десише на гробу светог Георгија, нема броја. Нема броја ни његовим јављањима у сну и на јави многима, који га споменуше и његову помоћ поискаше од онда до дана данашњега. Разгоревши се љубављу према Христу Господу, светом Ђорђу не беше тешко све оставити ради те љубави: и чин, и богатство, и царску почаст, и пријатеље, и сав свет. За ту љубав Господ га награди венцем неувеле славе на небу и на земљи и животом вечним у царству Свом. Још му дарова Господ силу и власт да помаже у бедама и невољама свима онима који га славе и његово име призивају (в. 3. новембар).
Овај новомученик, Лазар, беше родом Бугарин из Габрова. Као младић остави своје место рођења и оде у Анадолију. У неком селу, Соми, чуваше Лазар овце. Но као хришћанин изазове гнев Турака против себе, и би бачен у тамницу од некога аге. После дугих мучења, нечовечних истјазања, која Лазар јуначки поднесе из љубави према Христу, овај млади мученик би убијен 23. априла 1802. године у својој двадесет осмој години. Господ га прими у вечне дворе Своје, и прослави на небу и на земљи. Над моштима светог Лазара догодише се многобројна чудеса.
Ови сви свети мученици, сем царице Александре, повероваше у Господа и пострадаше видевши чудеса и мучења светог великомученика Георгија. Царица пак Александра супруга Диоклецијанова, и раније је била хришћанка. Само видећи течење, чврстину и чудеса светог великомученика, она јавно изјави да је хришћанка. Зато и пострада.
Новомученик Христов Георгије беше са Кипра: млад по годинама, леп по спољашњости, мудар по уму, целомудрен по владању. Оставивши свој завичај, он оде у Птолемаиду (у Палестини), и тамо ступи на службу као слуга код једног европског конзула. За кућу свога господара Георгије је куповао јаја код једне сиромашне Туркиње, која имаше одраслу кћер. На томе позавидеше њене комшинице Туркиње. И једнога дана када Георгије по обичају свом оде код те Туркиње да купи јаја, он затече њену кћер саму код куће...