Ови свети мученици бише оптужени као хришћани код старешине Вавде, у Адријанопољу у Тракији. На његово питање ко су, одакле су и какво им је занимање они одговорише да су хришћани. Старешина им заповеди да принесу жртве идолима, но пошто они одбише, бише жестоко бијени воловским жилама и тако мученички скончаше и душе своје предадоше у руке Господа свога. (Од овог истог незнабожног старешине пострада и св. мученик Амун ђакон, који се помиње 1. септембра).
Родом из Пафлагоније, од хришћанских знаменитих родитеља, Теодота и Руфине. Родитељи његови беху бачени у тамницу за Христово име. У тамници најпре му умре отац; а мајка му, пошто роди њега, и сама сконча. Тако, дакле, оста новорођени младенац у тамници између мртвих тела својих родитеља. Но Бог Промислитељ посла ангела Свога некој племенитој удови Амији, којој се ангел на сну јави и рече, да иде у тамницу и узме дете к себи. Ама измоли од градоначелника дозволу, да сахрани умрле, а дете узе у своју кућу. Тек кад му се наврши пет година, поче дете говорити, и прва му реч беше: мама! због чега и доби име Мамант. У школи Мамант показа необичну бистрину; а пошто беше код куће васпитан у хришћанском духу, то он не тајаше веру своју него је исповедаше пред својим врсницима исмевајући идоле. У време цара Аврелијана би жестоко гоњење хришћана. Незнабошци не штеђаху ни децу хришћанску. Маманту беше петнаест година, када би изведен пред цара. Рече му цар, да бар само устима се одрече Христа, на што му Мамант одговори: „Ни срцем ни устима нећу се одрећи Бога и Цара мога Исуса Христа”. Цар нареди те га тукоше, свећама палише, и најзад вргоше у море. Но ангел Божји спасе га, и одведе на гору високу, близу Кесарије. Ту је он живео у самоћи и молитви. Од његове светости дивљи зверови су се питомили. Најзад и ту буде пронађен од гонитеља и поново на муке стављен. Победивши и силу огња и дивљих зверова, Мамант свети би прободен трозупцем од некога жреца идолскога. И тако предаде душу своју свету Богу, коме је веран остао у свима мукама. Од његових моштију догодише се многа исцељења болних.
Празнује се и 30. августа. Прво беше златар, па по Божјем Промислу а због своје велике добродетељи, посвећен за свештеника. Као младић једном хођаше свети. Јован са неким старим монахом, Јевсевијем, из Палестине. Наједанпут дође глас Јевсевију од некога невидљивога: „Авва, не ходи с десне стране великог Јована!” То глас Божји наговештаваше велику службу, на коју Јован ускоро имаше бити позван. После блаженог Евтихија Јован би изабран за патријарха цариградског. Никако се не хте примити, но би застрашен од неког небесног виђења, те се прими. До смрти своје беше велики испосник, молитвеник и чудотворац. Упокојио се 595. године. По смрти нађено код њега као једина му својина: једна дрвена кашика, једна ланена кошуља и једна стара одећа. Знаменити су му списи О покајању и О исповедању.
Родом Сирјанин, од сељачких родитеља. У осамнаестој години одбегао од родитеља и замонашио се. Предавао себе најтежим подвизима, понекад постећи по четрдесет дана. Потом се предаде нарочитом подвигу, дотле непознатом, наиме: да даноноћно стоји на стубу у непрестаној молитви. Његов стуб најпре би висок шест лаката, после му подигоше један од дванаест, па од двадесет два, па од тридесет шест, и најзад од четрдесет лаката висине. Његова мајка Марта два пута долажаше да га види, но он је не хте примити, него јој са стуба рече: „Не узнемиравај ме сад, мајко моја, ако се удостојим, видећемо се у оном свету”. Претрпе свети Симеон безбројне напасти од демона, но он их све победи молитвом Богу. И сотвори светитељ чудеса велика и многобројна исцељујући речју и молитвом многе болеснике. Око његовог стуба стицаше се народ са свих страна, богати и убоги, цареви и робови. И он свима помагаше: некоме повраћајући здравље телесно, некоме пружајући утеху и поуку а некога изобличавајући због јеретичког веровања. Царицу Евдокију тако одврати од јереси Евтихијеве и поврати Православљу. Подвизаваше се у време цара Теодосија Млађег, Маркијана и Лава Великог. Овај први столпник у хришћанству и велики чудотворац Симеон свети поживе сто три године и упокоји се у Господу 1. септембра 459. године. Његове мошти пренесене у Антиохију у цркву његовог имена.