Света мироносница Марија Клеопова
Беше при страдању Господњем код крста и са осталим светим женама мироносицама дошла је на гроб Христов са мирисима. Преставила се у миру.
Новомученик Христов – Војник Евгеније Родионов
Евгеније Родионов се родио 23. маја 1977. године, растао је у јаког, али прилично мирног дечака. Са нешто више од годину дана је крштен. Од својих вршњака се разликовао по томе да је, према мајчином сведочењу, од малих ногу поседовао нарочиту моћ запажања. Обраћао је своју пажњу на оно поред чега су многи пролазили не примећујући ништа посебно.Са 11 или 12 година се вратио с летњег распуста са крстићем око врата. Од тада га више никад није скидао, било да је у питању купање у реци или сауни, или тренинзи на које је одлазио, похађајући спортску секцију, или код куће. На свим фотографијама са друштвом он је једини имао крстић, и то на доста дебелом концу. После завршеног деветог разреда запошљава се у фабрици намештаја. 25. јуна 1995. године Евгеније је последњи пут изашао из своје куће, из свог села – у војску. Веома се поносио тиме да је добио да служи војни рок у граничарским јединицама. У фебруару 1996. године су га заробили Чечени који су се сакрили у аутомобил Црвеног крста. Према наређењу команде које је забрањивало стражарима да пуцају чак и кад се налазе на бојној позицији, младић није могао да пружи отпор. То су лукаво искористили чеченски бандити. Ухапсили су стражара Родионова заједно с тројицом другова – војника Александром, Андрејем и Игором. Током три месеца заробљеништва предлагали су им да приме ислам. Момци су одбили. Једино је на Евгенију био крстић око врата од кога се он никада није растајао. Бандити су тражили да га скине, Евгеније је одбио. То је код њих изазвало нарочит бес. Због коначног и бесповратног одбијања да скине са себе крстић бандити су почели Евгенија да страшно муче. 23. маја 1996. године у насељу Бамут, на свој рођендан, на православни празник Вазнесења Господњег, Евгенију су одрубили главу. Чак ни са мртвог војника бандити нису смели да скину крстић. По њему је мученикова мајка касније и препознала синовљево тело. Евгеније је показао своју оданост Спаситељу Исусу Христу и није примио другу веру, одлучивши да боље прими мученички венац и, несумњиво, Господ је примио његову светлу Руску душу међу велике светитеље Своје. Тело његово је лежало несахрањено две недеље… Заједно с Евгенијем су убијени због одбијања да прихвате ислам и тројица његових другова: војници Игор Јаковљев, Андреј Трусов и Александар Железнов. Очигледно да су они, иако неоцрквењени, разумевали прихватање ислама као издају својих блиских, пријатеља, породице, као издају своје Отаџбине. Евгенијева мајка, Љубов Васиљевна, кренувши из Подољска, десет месеци је тражила гроб свог сина, чудом успевајући да прође крај наоружаних до зуба Чечена. Најзад, њена потрага је уродила плодом, али бандити су јој затражили новац за откуп. Продавши своју кућу, предала им је новац. Бандити су јој дали обезглављено тело, а за синовљеву главу су тражили да посебно плати. Љубов Васиљевна је позајмила новац и поново им платила. Евгенијево тело је мајка довезла у Отаџбину 20. новембра 1996. године на дан мученика Мелитинских, који су били војници-хришћани Римске армије. Због одбијања да се одрекну Христа претрпели су мученичку смрт – биле су им одсечене главе. Војника је било 33, а један од њих је носио име Евгеније. 20. априла (по новом календару) на гробљу села Курилово Подољског рејона, на празник Радонице – васкршњег помињања умрлих – на гробу Руског војника Евгенија Родионова је одслужен парастос. Почасна стража је одала почасну паљбу, постављен је и крст од храстовог дрвета висине 4 метра. Данас је гроб војника-мученика постао место народног поштовања – а пре свега оних мајки чије је синове задесила иста судбина. Евгеније Родионов је примио мученичку смрт за Христа, за Веру Православну. То је веома редак подвиг. С једне стране, његова смрт изазива жалост, а са друге – доноси радост. Константин Велики је видео крст и рекао: овим побеђуј, тако и ми, видећи оно што се догодило кажемо: само ћемо Вером победити. Јер ако погледамо око себе – ништа нас друго неће спасити. Заиста, човек је живео међу нама у веома тешко доба, можда чак и теже од совјетског, када је било безбожништво. Безбожништво је лакше поднети, а развраћеност – теже. А он је у развраћено време сачувао Веру. Чини се да од њега нису много тражили – да скине крстић. Да се пред свима одрекне Христа. Његова смрт побуђује на многа размишљања. Ако постоје овакви људи у нашој земљи, значи да Русија није пропала и не спава, већ се у одређени тренутак буди. Ми можемо да живимо и побеђујемо само Вером. Љубов, мајка храброг руског војника је рекла још и ово: „Када је постављан крст на гроб мојега сина, дошло је доста људи. Била сам изненађена зашто су сви ти људи дошли на гроб непознатог дечака који је умро добровољно изабравши смрт. Сви људи који су дошли су се дубоко поклонили крсту на гробу мученика. Један ветеран из Другог светског рата је скинуо своју медаљу за храброст и ставио је на гроб мученика.“ Царство небеско и вечан спомен руском ратнику-мученику Евгенију Родинову, Господе подај! Бог нека чува православну Русију и нека ојача нашу веру. Тропар, глас 4. Последњих времена мучениче, христољубиве војске украсу, због љубави према крсту Христовом од Бога венац мучеништва примивши моли подвигодавца Христа да спасе душе наше. Кондак, глас 4. Јавио си се са великом крепошћу, Христово трпљење до смрти подржавајући, агарјанског мучења не уплашивши се, и крста Господњег не одрекавши се, смрт од мучитеља примивши као чашу Христову, због тога вапијемо ти: Свети мучениче страдалниче Евгеније, моли Бога за нас.
Свети мученик Јован Владимир, краљ српски
Беше од рода кнежевског из Захумља. Деда му се зваше Хвалимир, а отац Петрислав. Као владар мудар, милостив, кротак, девствен и храбар. Усрдно се Богу мољаше и драговољно цркве зидаше и помагаше. Али имађаше тешке борбе и изнутра и споља, изнутра са јеретицима и богумилима, а споља са завојевачима: царем Самуилом и царем Василијем. Самуило га преваром зароби и баци у тамницу. Када тамноваше, јави му се ангел Божји и предсказа му, да ће скоро бити ослобођен тамнице, али ипак да ће мученички скончати. Познавши га боље, Самуило га заволи и даде му своју кћер Косару за жену. Када умре Самуил, зацари се син његов Радомир. Но двојуродни брат Радомиров Владислав уби Радомира, па онда дозва на превару Владимира те и овога посече 1015. године. Мошти овога светог краља мученика почивају нетљене у његовом манастиру код Елбасана и на њима се кроз векове дешаваху, и дан дањи дешавају, многобројна чудеса. Код манастира Светог Наума, 1925. године подигнута је црква овоме крунисаном мученику као ктитору овога славног манастира.
Свети мученик Василиск
Сродник светог Теодора Тирона. Би мучен заједно са Евтропијем и Клеоником. Када ова последња двојица бише распети, и издахнуше 3. марта, Василиск би враћен поново у тамницу. У том се деси смена царских намесника, те Василиск оста дуго тамнујући. Са сузама мољаше се Василиск Богу, да Њему не ускрати мученичку смрт. И по дугој молитви јави му се сам Господ Исус, обећа му испунити жељу и посла га у његово село, да се поздрави са мајком и браћом. У том дође нови намесник Агрипа и у граду Амасију учини Господ преко Свога мученика велика чудеса, због којих многи народ поверова у Христа. Агрипа нареди мученику да принесе жртву Аполону. „Аполон значи губитељ!” рече Василиск, и усрдном молитвом скруши идола у прах и небесним огњем спали храм. Уплашени Агрипа приписиваше све то мађијама, и нареди те Василиска мачем посекоше. У том Агрипа полуди, и у лудилу оде на губилиште, нађе мало крви мученикове у прашини и привеза је себи под појас, од чега поста здрав. Дошавши себи, он се крсти. Доцније неки Марин, грађанин Комански (Комани управо зваше се место погубљења Василискова), подиже цркву на моштима мучениковим, у којима многи болесници нахођаху исцељење.
Други васељенски сабор
У време цара Теодосија Великог овај сабор би сазван 381. године у Цариграду, да утврди учење православно о Духу Светоме, о коме криво учаше тадашњи архиепископ цариградски Македоније. Овај духоборни архиепископ, наиме, учаше као да је Дух Свети твар Божја а не ипостас божанска, равна ипостаси Оца и Сина и с овима једнобитна. Македоније би од сабора осуђен, а Никејски Символ Вере допуњен још учењем о Светом Духу.
Свети праведни Мелхиседек, цар салимски
Савременик праоца Аврама. По речима апостола Павла он је био као цар и свештеник праобраз Господа Исуса Христа (Јевр 7).
Свети преподобномученик Павле Пелопонески
Новојављени Христов мученик Павле беше родом из села Сопота у Калавритском крају на Пелопонезу. Родитељи му беху сиромашни али честити православни хришћани и дете васпиташе у свакој побожности и чистоти. Његово име на крштењу беше Панагиот, и као мали дође у град Патру где изучи обућарски занат...
Свети мученик Кодар
Привезан коњима за репове; и тако вучен од њих положио живот свој за Господа.