У синаксару Цариградске Цркве, где се под данашњим даном празнује сабор Светих Дванаесторице и Седамдесеторице Апостола, спомиње се и апостол Фигел из Седамдесеторице, који беше епископ у Ефесу.
Спомен њихов наводи се у Јерусалимском Канонарију под 30. јуном, заједно са мученицима: Фоном, Каноном, Симеоном и Исаком.
Овај блажени мученик Христов Михаило роди се у Атини од побожних и веома сиромашних родитеља. Због велике сиротиње својих родитеља он се није могао учити књизи, и тако остаде неписмен. Зарађивао је за живот скупљајући ђубре по градинама и разносећи га на свом магаренцету сељацима у околини Атине и продавајући га. Једнога дана при повратку са села њега на улазу у град срете капетан са својом четом, заустави га и злонамерно оклевета како је Михаило ишао у шуму и носио барут хајдуцима...
Син великог кнеза Јурија Долгорукова; био први великоруски кнез, са престолом у Владимиру. У том граду подигао велељепну Успенску цркву, и раскошно је украсио. Поред тога: подигао многе манастире, украсио многе цркве, био хранитељ сиротиње, монаха и монахиња. Строги ревнитељ правде, он сам вођаше живот чист, врлински, узоран. Зато што беше веома правдољубив, праведан и правичан, он би издајнички убијен од блиских му људи у селу Богољубову, 30. јуна 1174. године. Његове свете мошти обретене нетљене 1702. године; оне почивају у Владимирској саборној цркви.
Рођен је 1874. године. Завршио је шест разреда Гимназије и богословију у Рељеву 1899. године. Рукоположен је за ђакона 05., а за свестеника 08. септембра 1899. године. Био је свештеник у селу Паланчишту код Приједора, а затим у Хашанима код Босанске Крупе и у Рмањ Манастиру (Мартин Брод) у долини ријеке Уне. Писао је о нашим старинама у часопису “Босанска вила” и у другим часописима. Као и остали православни свештеници из Босне, интерниран је 1914. године у Арад,гдје је провео цвијело вријеме у Аустро-угарским казаматима. Јула мјесеца, 1941. године, устасе су га ухапсили и затворили у Кулен Вакуфу, одакле су га 29. јула одвели у Лички Бушевић, страховито мучили, преклали и у тамошњу јаму бацили. На редовном засиједању Светог архијерејског сабора СПЦ, 20/07. маја 2003. године, на предлог Епископа Хризостома бихаћко-петровачког, убројан је у сабор светих свештеномученика Цркве Божије. Спомен светог свештеномученика Милана врши се 13. јула/30. јуна.
Родом из Тарса, а од племена Венијаминова. Најпре се звао Савле, учио се код Гамалила, био фарисеј и гонитељ Хришћанства. Чудесно обраћен у веру хришћанску самим Господом, који му се јавио на путу за Дамаск. Крштен од апостола Ананије, прозват Павлом и увршћен у службу великих апостола. Са пламеном ревношћу проповедао Јеванђеље свуда од граница Арабије до Шпаније, међу Јеврејима и међу незнабошцима. Добио назив апостола незнабожаца. Колико су страховита била његова страдања, толико је било његово натчовечанско стрпљење. Кроз све године свог проповедања он је из дана у дан висио као о једном слабом кончићу између живота и смрти. Пошто је испунио све дане и ноћи трудом и страдањем за Христа, пошто је организовао цркву по многобројним местима, и пошто је достигао ту меру савршенства, да је могао рећи: „Не живим ја него Христос живи у мени”, тада је био посечен у Риму, у време цара Нерона, кад и апостол Петар.