Игуман манастира на реци Сагариси, у Витинији; преставио се у десетом столећу. (Имао страшно виђење).
Преподобна Харитина беше из кнежевског Литовског рода; у тешко по Литву време она се пресели у Новгород. Тамо ступи у манастир светих првоврховних апостола Петра и Павла, што је на Синичјој гори. Због свог добродетељног живота она би изабрана за игуманију обитељи. Упокоји се ова света богоугодница у тринаестом веку. Свете мошти њене покоје се у гробљанској цркви Петропавловске обитељи.
Настојатељ грузинских манастира: Хандзојског и Шат - берде; преставио се 991. године, у 102. години свога живота.
Преподобни Гурије, у свету Григорије, родио се у граду Радоњежу од мањих бојара Руготиних. Као младић Григорија службоваше код књаза Јована Пењкова. Беше Григорије тих и кротак по нарави; у цркву често иђаше; молитву и пост држаше: милостињу и остале врлине упражњаваше. Тиме Григорије стече љубав и поштовање свога господара, и овај му повери на управу сав дом свој. Преподобни Варсануфије, у свету Јован, беше из града Серпухова, син свештеника Василија. Још као мален он би научен читати и писати, и читаше Свето Писмо. Али пре но што постаде пунолетан, Јован допаде ропства код Кримских Татара. Покоравајући се вољи Господњој, он веома усрдно обављаше послове које му налагаху. Иноверци, видевши да је Јован благодушан, смирен и вредан, и да без роптања извршава послове, дивљаху му се, и дозволише му да се слободније креће.
Домнина беше знатна и богата Антиохијанка. Она и њене кћери, испуњене љубављу к Богу и божанском ревношћу, оставише своју постојбину и сроднике и отидоше у Едесу. Тамо их незнабошци ухватише, и под војничком стражом упутише натраг у Антиохију А када путем војници седоше да обедују, свете жене се помолише Богу, па се бацише у оближњу реку, и тако скончаше, јер овако расудише: боље је из љубави према Господу погинути у води и чисте изаћи пред Њега, него живе остати у рукама безаконих незнабожаца. To ce догодило почетком четвртога века, око 306. године.
Давикт бејаше епарх града Ефеса за царовања цара Максимијана. А када цар Максимијан затражи од Давикта кћер његову Калистенију себи за жену, Давикт га одби, пошто није хтео да кћи његова буде супруга незнабожног идолопоклоника. Због тога лишише Давикта положаја, одузеше му имање, прогнаше у Мелитину, и тамо му главу одсекоше. Калистенија се најпре кријаше у Никомидији, затим отпутова у Тракију, и настани се код неке жене, чију кћер болесну на очима она исцели молитвом. После Максимијанове смрти Калистенија оде к супрузи новога цара Ликинија Констанцији, сестри цара Константина Великог, која беше хришћанка, и исприча јој све о себи. Царица је с љубављу прими, и поможе јој да јој се врати имање њенога оца, одузето од стране Максимијана. Добивши имање натраг, Калистенија га раздаде сиромасима. Свето пак тело свога оца она пренесе из места заточења Мелитине у Асију, у Ефес. Ту она подиже храм у спомен његов и у њему положи свете мошти његове. Сама пак остало време свога живота она проведе свето апостолски, и отиде ка Господу.
Ови свети мученици беху ученици светог Дионисија Александријског и служитељи Господа нашега Исуса Христа. Свети Гај и Фавст бише прогнани са учитељем својим, и после многих мука скончаше мученички. Јевсевије пак и Херимон, после изгнанства светог Дионисија, уз помоћ Божију посећиваху свете мученике по тамницама и сахрањиваху тела њихова. Тако доживеше до царовања цара Декија. За исповедање вере Христове они претрпеше жестока мучења, али остадоше непоколебљиви. Многе незнабошце они научише Христовој вери, и крстише их у име Оца и Сина и Светога Духа: једне тајно а друге јавно. Затим они бише ухваћени и посечени мачем, и предадоше блажене душе своје Господу, од кога примише венце мучеништва. Са Св. Дионисијем пострадало свега 8 мученика.
СУПРУГА Св. Стефана Штиљановића, о којој се опширније говори у Житију мужа њеног (под данашњим датумом).