Родом из Палестине. Рођен као незнабожац он се крсти у осамнаестој својој години и одмах замонаши добивши име Јован. Када се прочу због свога добродетељног живота, би изабран за архиепископа у Дамаску. Но он не оста дуго на том положају. Жудећи са усамљеним духовним подвигом, он тајно напусти Дамаск и оде у пустињу Нитријску. Ту се пријави као монах Варсонуфије, и одмах доби као послушање да буде водоноша манастирски. Негдашњи архиепископ с радошћу прими то послушање. Својим умним расуђивањем, кротошћу и вредноћом Варсонуфије ускоро постаде узорити пример свима монасима. Тек пред његову смрт би откривено монасима ко је био Варсонуфије. И тако овај светитељ послужи својим примером за укор гордим и властољубивим, а за утеху смерним и кротким. Упокојио се мирно и преселио ка Господу 457. године.
У месту Авдиму на Кипру живео и подвизавао се овај преподобни, непознато када. Кипарски хронографи спомињу и тачно место његовог уснућа, као и његово празновање у Авдиму последњег дана фебруара.
Подвизавао се у оази у време цара Тиберија. Био родом из Кападокије. Спомиње се у Лугу духовном.
Живео у седмом веку и као епископ града Девелта борио се против јереси монотелитске. Проповедао Православну веру у Господа Христа у двема природама и двема вољама, и утврђивао народ у вери Светих Отаца. Многе муке и бијења претрпео од Скита.
Пpeпoдобни Јован беше родом из Палестине. Он се крсти кад му би осамнаест година, и одмах се замонаши, и стаде се обучавати подвижничком животу. Када се прочу због свог веома врлинског живота, он би изабран за архиепископа у Дамаску. Пошто проведе неко време као архијереј, и увиде да је изгубио корист монашког живота, он тајно напусти епископију и Дамаск, и отпутова у Александрију под именом Варсануфије, да га тамо неко не би распознао...
Молитвом умиривао нечисте духове и нагонио их да признају да се боје Печерских подвижника. Скончао мирно у 12. веку. Мошти му почивају у Теодосијевој пештери у Кијеву.
Свете жене Кира и Марана беху из сиријског града Верије, рода високог и славног. А и одгој им беше узвишен и племенит. Но пошто оне презреше сјај свога порекла и све радости и забаве овога живота, оне оградише зидом једно место изван града, а врата затрпаше камењем и иловачом. А када то видеше њихове слушкиње, и оне зажелеше да проводе сличан живот. Господарице им њихове онда наредише да у близини њиховог обиталишта сазидају себи малу келију, и да се тамо подвизавају. И кроз једно прозорче оне су посматрале шта њихове слушкиње раде, и често их потстицале на молитву, и распаљивале љубав њихову према Богу.
Овa прекрасна невеста Христова Кирана бејаше из села Ависоке близу Солуна; чедо побожних хришћанских родитеља. Веома лепа, она вођаше живот честит и целомудрен. Но добромрзац ђаво испуни се зависти премa њој због њених врлина; и пошто јој не могаше упрљати душу преко ружних помисли и непристојних замки потајних, он пронађе оруђе за своје зло у лицу једног агарјанина јаничара. Овај беше субаша у селу Ависоки, и скупљаше државни данак. Он се запали сатанском љубављу према целомудреној Кирани, и поче јој се на разне начине удварати, само да би дошао до свога циља. Међутим чедна девица га и не погледаше. Затим јој поче нудити много новаца, обећавати скупоцене хаљине, само да се одазове његовој жељи. Онда прибеже претњама и застрашивањима, па јој чак стаде и смрћу претити. Али Кирана, пуна небеске љубави према Господу Христу, нити се саблазни обећањима, нити се уплаши претњи.
Богомудро апостоловали и у миру се упокојили. О њима говори св. апостол Павле у својим посланицама 7 (Кол. 4, 15; 2 Тм. 4, 21).