Један богобојажљиви пустињак подвизавао се у пустињској гори у околини града Антиноја у Египту. Он је успевао у врлинама, и многи су добијали духовне користи од његових речи и дела. Али, као и свима врлинским људима, тако и њему позавиде враг, и убаци у његову богобојажљиву душу овакву помисао: Нe треба да други раде или служе теби, јер ти ниси достојан, не само да ти ко служи, него ни ти сам да коме служиш. Ако пак другима не служиш, онда бар себи ради: устани, иди у град, и продај своје рукотворине - котарице, купи што ти треба, па се одмах врати у своју самоћу, и тако никоме нећеш бити на терету.
За време петог гоњења хришћана у Персији, у време цаpa Сапора, би ухваћен овај свети Аврамије, епископ града Арвила у Персији, од царевог врховног мага, званог Аделфор. Маг га примораваше да се одрекне Христа а да се клања сунцу. Блажени Аврамије му рече: Бедниче и кукавче, како се не плашиш да ме примораваш да чиним што не треба? Зар могу да напустим Творца сунца и свих твари, па да се клањам сунцу које је твар и дело Божје?
Преподобни Кирил родио се од побожних и богатих родитеља у граду Галичу. Још као дете Кирил осети неодољиву жељу да буде монах. Напустивши тајно родитељски дом, Кирил отиде из Галича на реку Обнору, у манастир преподобног Корнилија, о коме је слушао од својих родитеља. На путу ка манастиру Кирил виде једног старца, украшеног седином...
Подвизавао се преподобно у Питији у Витинији и упокојио се у миру
Епископ града Иринопоља на истоку Мале Азије; један од триста осамнаест светих Отаца који су учествовали на Првом Васељенском Сабору у Никеји 325 године; у миру се упокојио.
Подвизавали се на реци Печенги, у Спаској пустињи, у Вологодској губернији. Ту основали манастир, који касније претворен у парохијску цркву. Свете мошти њихове почивају у тој цркви.
Родом Мисирац; син угледних родитеља и сродник александријских патријараха: Теофила и Кирила. Проучивши све науке светске, он се одрече богатства и светске славе и сав се предаде духовном животу ради љубави Христове. Био је велики и усрдни бранитељ и тумач вере православне. По тврђењу историчара Никифора свети Исидор је написао преко десет хиљада писама разним лицима, у којима је једне укоревао, друге саветовао, треће тешио, четврте поучавао: „Важније је поучавати се добродетељном животу него ли красноречивом проповедању”, пише он у једном писму. У другом вели: „Ако ко жели да му се врлине покажу великим, нека их сматра малим, и оне ће се заиста показати великим”. Прво и основно правило за Исидора било је: прво творити, па онда учити, по примеру Господа Исуса. У време гоњења светог Златоуста, када се сав свет подели у два табора, један за, а други против овога великог стуба Православља, свети Исидор стаде на страну Златоустову. Он писаше патријарху Теофилу, какво је велико светило цркве Златоуст, и мољаше га да се окане ненависти према њему. Поживео је дуго, урадио много, прославивши Христа Бога животом и пером и преселио се у Царство Христово око 436. године.
У време цара мисирског Птоломеја Фила- делфа изабран би и овај Симеон као један од знамените Седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Симеон рађаше свој посао савесно, но када превођаше пророка Исаију, па дође до оног проро- чанства: ево дјева ће затрудњети и родиће сина, он се збуни, па узе нож да избрише реч дјева и замени је са речју „млада жена”, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону ангел Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. А да је истинито и тачно, рече му још весник Божји, увериће се и он сам лично, јер по Божјој вољи неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Обрадова се праведни Симеон таквоме гласу с неба, остави пророчанство неизмењено, и захвали Богу што га удостојава да доживи и види Обећанога. Када Младенац Исус би донесен Девом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Деву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје” (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.