Рођен у јерменском граду Мелитини близу реке Еуфрата око 377. године, од родитеља племенитих и знаменитих. Јединац син, рођен по молитви своје мајке Дионисије, која имаде небеско неко виђење о рођењу Јефтимијевом. Од младости подвизавао се, најпре у близини свога града, а потом, пошто посети Јерусалим у двадесет деветој години живота, у пустињи између Јерусалима и Јерихона, назватој Фаре. Испуњавао је све дане и ноћи молитвом, унутрашњим богомислијем, созерцањем и трудом телесним. Око њега се сабраше многи ученици, од којих су неки славни светитељи, као: Кириак Отшелник, Сава Освећени, Теоктист и други. По Божијем дару био је велики чудотворац: изгонио демоне, лечио тешке болести, извео воду у пустињу, умножио хлеб, прорицао. Монахе је учио трудољубљу говорећи: „Ако ви без свога труда једете хлеб, значи ви једете туђи труд”. Кад су нека млађа братија хтела постити више од других, он им то забрани и нареди да долазе за општу трпезу, да се не би погордили од свог сувишног поста. Још је говорио да није добро за монаха да прелази с места на место, јер, вели: „Дрво које се често пресађује, не доноси плода”. Ко год жели да чини добро, може га чинити на оном месту где је. О љубави је говорио: „Што је со хлебу, то је љубав осталим врлинама”. Прве недеље Часног Поста он се удаљавао у пустињу и тамо остајао у молчанију и богомислију до пред Васкрс. За његова живота створи се у близини његове пећине огромна лавра која је после вековима била препуна монаха као кошница пчела. Последња му је заповест била, да се у манастиру држи гостољубље, и да капија манастира никад не буде затворена. Упокојио се у деведесет седмој години живота. На погребу му је био и патријарх јерусалимски Анастасије. Цео дан патријарх је чекао, док је огромна маса народа целивала светитеља, и тек увече успе да доврше опело. Седмога дана по смрти јави се Јевтимије своме ученику Доментијану, сав светао и радостан. Преподобни Јевтимије у истини био је прави син светлости.Упокојио се 473. године.
Сматрају се првим мученицима словенским, који се помињу у историји. Називају се Скитима, и ученицима светог апостола Андреје. Пострадали за веру од својих незнабожачких суседа с десне стране Дунава, близу Варне. Везани на леду, они се замрзоше, и упокојише у Господу.
Рођен у Александрији и био најпре продавац воћа. Крстио се тек у четрдесетој години и чим се крстио, отишао на подвиг. Био је најпре ученик светог Антонија заједно са Макаријем Великим, а потом игуман манастира званог Келије, између Нитрије и Скита. Нешто млађи од онога Макарија, он је доцније и умро. Живео је преко сто година. Мучен ђаволским искушењима, нарочито искушењем славољубља, он је себе смиривао претешким трудовима и непрестаном молитвом уздижући ум свој непрестано к Богу. Једном га виде неки брат како пуни кош песком па носи уз брдо и просипа. Зачуђен упита га брат: „Шта то радиш?” Одговори Макарије: „Изнуравам онога који мене изнурава” (тј. ђавола). Упокојио се 393. године будући стар преко 100 година.
Он је допунио и у садашњем облику саставио чин тајне јелеосвећења. Упокојио се 959. године. Мошти му почивају у Саборној цркви на Крфу.
Знаменит због одважног штићења Православља на Флорентинском сабору упркос и цара и папе. Упокојио се мирно 1452. године. На смртном одру молио свога ученика Георгија, доцније славног патријарха Генадија, да се чува замки Запада и да брани Православље.
Блажени Теодор, Христа ради јуродиви Новгородски. Пред смрт трчао улицама и викао свима и свакоме: „Проштавајте, путујем далеко!” Упокојио се 1392. године.
Света Евфрасија беше из града Никомидије, од рода знаменита, у време цара Максимијана. Бејаше лицем лепа и по нарави добра, и верна слушкиња Господа Христа. Идолопоклоници је ухватише, и примораваху је да принесе жртву демонима. Пошто она не хтеде, тукоше је страховито. Али она све мушкм поднесе. Тада је предадоше једном свирепом човеку, да је обешчести. Он је узе и одведе дому свом. А она се душом својим непрестано мољаше светом Пречистом Женику свом, Христу Господу, да јој сачува девственост. И када се погани човек онај затвори с њом у ложници, светитељка га замоли да је за неко време не дира, обећавајући му неко биље, које, ако буде носио при себи, никакво му непријатељско оружје неће моћи наудити. И рече му за себе да је мађионичарка. Али он јој одговори: Касније ћеш ми дати то биље. Но мудра девица му рече: To ce биље не показује удатој жени, већ само неудатој девојци. Јер ако га чиста девојка не пронађе и не преда, оно уопште не дејствује. - И попусти свирепи човек, док му она не пронађе то биље.
Беше родом из села Теодота на обали Црног мора, од родитеља Георгија и Марије, благочестивих и милостивих. На крштењу доби име Михаил, а касније кад се замонаши би назван Мелетије. По завршеној школи крене једне зиме, по промислу Божјем, у Јерусалим да се поклони Светим Местима, а одатле на Синај где постане монах...
Ученик светог Јована Зедазнијског; заједно са својим учитељем трудио се, ширећи и утврђујући веру Христову у Грузији. На гори Марткоби, близу Тифлиса, он основао манастир. Последњих 15 година свога живота преподобни Антоније провео је на стубу, због чега је и назван столпником Иверске Цркве. Мирно се упокојио у шестом столећу, и сахрањен у цркви свога манастира. Свете мошти његове чудотворне - извор су разноврсних исцељења.