Када се Пресветој Деви Марији навршише три године од рођења, доведоше је родитељи њени свети, Јоаким и Ана, из Назарета у Јерусалим, да је предаду Богу на службу према ранијем обећању своме. Три дана пута има од Назарета до Јерусалима; но идући на богоугодно дело, тај пут не беше им тежак. Сабраше се и многи сродници Јоакимови и Анини, да узму учешћа у овој светковини, у којој узимаху учешћа невидљиво и ангели Божји. Напред иђаху девице са запаљеним свећама у рукама, па онда Пресвета Дева, вођена с једне стране оцем својим а с друге мајком. Беше Дева украшена царским благолепним одећама и украсима, како и приличи &&кћери царевој,&& невести Божјој. За њима последоваше множина сродника и пријатеља, сви са запаљеним свећама. Пред храмом беше петнаест степеница. Родитељи дигоше Деву на прву степеницу, а она онда сама брзо узиђе до врха, где је срете првосвештеник Захарија, отац светог Јована Претече, и узевши је за руку, уведе је не само у храм него у Свјатаја Свјатих тј. у Светињу над Светињама, у коју нико никада не улажаше осим архијереја, и то једанпут годишње. Свети Теофилакт Охридски вели, да је Захарија „ван себе био и Богом обузет” када је Деву уводио у најсветије место храма, иза друге завесе, иначе се не би могао овај поступак његов објаснити. Тада родитељи принесоше жртву Богу, према закону, примише благослов од свештеника, и вратише се дому, а Пресвета Дева оста при храму. И пребиваше она при храму пуних девет година. Док јој беху родитељи живи, посећиваху је често, а нарочито блажена Ана. Када пак родитељи њени беху Богом одазвани из овога света, Пресвета Дева оста као сироче, и не жељаше никако до смрти удаљавати се из храма нити ступати у брак. Како то беше противно и закону и обичају у Израиљу, то она по навршетку дванаест година би дата светом Јосифу, сроднику своме у Назарет, да под видом обручнице живи у девствености, те тако и да своју жељу испуни и привидно закон задовољи. Јер у то време не знаде се у Израиљу за девојке завештане на девство до краја живота. Пресвета Дева Марија беше прва таква доживотно завештана девојка, и њој после следоваху у цркви Христовој хиљаде и хиљаде девственица и девственика.
Син Изјаслава и праунук светог Владимира, свети Петар се одликовао необичном кротошћу, смиреношћу и побожношћу. Услед сплетки кнезова Ростиславича он би подмукло убијен, крајем једанаестог столећа.
ЗА царовања Диоклецијана и Максимијана у граду Доростолу] живљаше овај свети мученик. У том граду беше обичај да се сваке године на тридесет дана пре празника незнабожачког бога Кроноса изабере између војника што лепши младић ради приношења на жртву богу Кроносу. У току тих тридесет дана изабраног младића су одевали у царске хаљине, испуњавали му сваку жељу, и припремали га за жртву...
Свети Нирса беше епископ у земљи Персији и имађаше за саподвижника свога ученика Јосифа. Као праве слуге Христове, они се бојаху Бога који је створио небо и земљу, море и све што је у њима (Псал. 145, 6), и труђаху се да воде врлински живот испуњујући закон Христов...
Свети мученици Јован, Саверије, Исакије и Ипатије беху епископи у разним градовима земље Персије. А када незнабожни огњепоклоник Сапор, цар Персијски, стаде приморавати хришћане да се клањају сунцу и огњу, онда ови светитељи сокољаху верне да буду чврсти следбеници Христови, и обраћаху ка Христу незнабожне Персијанце. Они изобличаваху заблуде огњепоклоника убеђујући их да сунце и огањ нису богови већ само творевине, саздане ради прослављења Творца и ради служења људима...
ОВИ свети мученици пострадаше за Господа Христа копљима испробадани. Са њима пострадаше и свете хмученице Текла, Ваута и остале (под данашњим датумом).
ПОСТРАДАЛЕ за веру у Господа. Живеле у Персији као подвижнице дјеве. Персијски цар их приморавао да се поклоне огњу и сунцу. Оне то одлучно одбише. Он нареди те неке од њих мачем посекоше, друге исекоше ножевима заједно са евнухом Геитазетом (Азетом) н другим мученицима (под данашњим даном).
ПАТРИЦИЈЕ по звању; преставио се у време царице Теодоре, у првој половини деветога века.
Рођен у Декапољу Исавријском од родитеља знаменитих и благочестивих, Сергија и Марије. Када сврши школе, хтедоше га родитељи оженити, но он одбеже у пустињу и замонаши се. Живео је на разним местима, као у Византији, у Риму, на гори Олимпијској. Где год је био, свуда је удивљавао људе својим подвизима и чудесима. Дешавало се, да га је озаравала светлост небеска; да су му се ангели Божји јављали. Он је гледао красоту ангелску и слушао умилно појање њихово. Поживео дуго и богоугодно, и скончао мирно у IX веку у Цариграду, преселивши се душом у радост Господа свога.
Ученик светог Јована Златоустог. Посвећен за епископа кизичког 426. године, а 435. изабран за патријарха цариградског. Управљао је црквом Божјом као мудри архијереј. За његово време догодила су се два знаменита догађаја. Прво, пренете су мошти светог Јована Златоуста из Комана у Цариград, по жељи цара и патријарха. А у то време цароваше цар Теодосије Млађи са сестром Пулхеријом. Друго, беше велики земљотрес у Цариграду и по околини. Многа од најлепших и највећих здања попадаше од страшнога труса. Тада патријарх с царем и мноштвом свештенства, великаша и народа, изађоше на литију. И када се на литији мољаху Богу, деси се, да неко дете чудесно би узето високо у ваздух тако да се најзад не могаше очима догледати. Потом се врати и спусти лагано на земљу. Упитано где је било дете одговори, да је било однесено на небо међу ангеле и да је чуло како ангели поје: „Свјатиј Боже, Свјатиј крјепкиј, свјатиј безсмертниј, помилуј нас!” Чувши ту песму почеше је сви људи у литији певати, и земљотрес одмах престаде. Од тада се одомаћи у Цркви та дивна песма. А дете оно ускоро се упокоји, и би сахрањено у цркви Свете Ирине. Свети Прокл послужи као архијереј двадесет година и сконча мирно у Господу 446. године.